Translate

ПРОТИВОТРОВ

ПРОТИВОТРОВ
Сазвежђе З. ПРОТИВОТРОВ

исечак о тзв. МАЛОМ ИЗДАВАЧУ

... мали издавач“, нарочито уколико је изван тзв. културне метрополе. Служити по сваку цену локалним потребама или се избром дела и аутора носити са великим издавачима; стицати име штампањем нових дела познатих писаца или храброшћу и радарским слухом откривати нове вредности? Да ли да се клан кланом »избија, односно — ако се великим издавачима замера што објављују и безвредне књиге које је написао познати писац, да ли да се од „малих издавача тражи да издају слична остварења само зато што се тиме даје шанса новим, локалним, ауторским именима?ТИХОМИР НЕШИЋ (исечак из позних седамдесетих година минулог века)

ПОСЕЋЕНОСТ : Укупно приказа странице

Издања пријатеља

Издања пријатеља
"Издања пријатеља"

КАЛЕНДАРИ ВАЛТАЗАРА ПРЕВАЛЕЗА или ЗМИЈОНОША (тринаесто сазвежђе)

КАЛЕНДАРИ ВАЛТАЗАРА ПРЕВАЛЕЗА или ЗМИЈОНОША (тринаесто сазвежђе)
Књига без краја о бескрајном

четвртак, 10. јун 2021.

Jevrejsko Pitanje | F.M. Dostojevski | Audio Knjiga

Dzordz Orvel (George Orwell) - "1984" (2. deo - 9. pogl)

уторак, 08. јун 2021.

Prokleta Avlija | Ivo Andrić | Audio Knjiga


Roman Prokleta avlija, velikog pisca Ive Andrića, vraća nas u minula vremena gde je pravda bila utopija, ali i san mnogih potlačenih. Likove u delu uglavnom upoznajemo preko priča neke druge osobe, a ne njih samih, ali oni skrivaju probleme s kojima se svakodnevno susrećemo i u našim životima, što govori o njihovoj bezvremenosti. Takvi problemi ne ispoljavaju se javno, nego se drže duboko potisnuti u individuama koje same moraju da se bore s nizom nepravilnosti postojećeg društva. Tako i lik fra Petra upoznajemo preko druge osobe, emotivno vezane za fratra, pa kratko nakon njegove smrti već oseća prazninu i nedostatak bliskosti.

F.M. DOSTOJEVSKI Dvojnik

субота, 05. јун 2021.

BOG ME JE VRATIO IZ MRTVIH DA SPREČIM IZDAJU - Dr Velimir Abramović je p...

Dragoslav Mihailović Kad su cvetale tikve | Dragoslav Mihailović | Audio...

 „Roman Kad su cvetale tikve ima oblik monološke ispovesti: nekadašnja bokserska nada sa Dušanovca Ljuba Sretenović seća se događaja s kraja četrdesetih i početka pedesetih godina koji su ga oterali u emigrantsku čamu Švedske. Osnovna linija zapleta tiče se zbivanja u Ljubinoj porodici i njegovoj sportsko-ljubavničkoj karijeri, ali je sve to određeno i oplemenjeno pozadinom širih društvenih zbivanja. Mihailovićev roman je tako postao jedno od prvih umetničkih dela koja su dodirnula temu Informbiroa.“ - Vladeta Janković

среда, 02. јун 2021.

Pikova dama - Aleksandar Sergejevič Puškin | Audio knjige na srpskom

Aleksandar Puškin, „Pikova dama i druge priče“, Logos, Beograd, 2014. Prevod: Božidar Kovačević Naracija: Dreamink Fotografija: Noumeda Carbone Proračunati vojni inženjer Herman, vođen sumanutom pohlepom, pokušava da otkrije magičnu formulu stare grofice, kojom se pobeđuje u kockarskoj igri faraona. Nakon narativnih poema i drama, Puškin (Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин) se tridesetih godina 19. veka okušava i u prozi. Priču „Pikova dama“ (Пиковая дама) napisao je 1833, a objavio naredne godine. Priča je kasnije adaptirana u brojne opere, radio drame i filmove. Uronjeni u specifičan sanktpeterburški ambijent, u priči se prepliću trezveni realizam sa fantastikom, aristokratske igre i skrivene demonske sile, društveni rituali i misterija, stroga pravila i njihovo tajno kršenje. Karakteristično za fantastiku ovoga doba, ambijent u kome se radnja odvija opisujemo Frojdovim terminom „unheimlich“ – kao istovremeno prisan i stran. Čudnovato, pa i čudovišno ukazuju se u srcu običnog iskustva. * Kulturna platforma Dreamink neguje jezike, kulturu, pisane i govorne tradicije. Sadržaji su namenjeni odraslima i deci - svima koji, uz svakodnevne aktivnosti, uživaju u slušanju zanimljivih književnih tekstova.

Како бити савршен пред Богом

среда, 19. мај 2021.

Листајући "Златни Расуденац" - деценију касније - Бела Тукадруз

 

СТО ГОДИНА БИРОКРАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ. Паралелизам. Имају ли наследника – српски ренесансни духови?


 

Бранко Лазаревић оставио је  подстицајну грађу за писање  историје најзваничније књижевности коју су Срби имали током 20. века, Историје тзв. српске бирократске књижевности, а да ли ће неко такву историју започети, завршити и објавити, велико је питање. Имајући у виду то – каква је срединаданас у којој српска књижевност и култура тавори. У поређењу са оном у којој је живео, рецимо,  Скерлић и генерације пре њега, може се рећи да је данашња Србија у некој врсти мрачног тунела (транзиције, тражења, системског онемогућавања налажења, погубне негативне селекције, болесног наметачког злодуха…) коме се не види крај.

… У таквој средини је живео Скерлић и све генерацијепре њега, око њега и после њега, сведочи Лазаревић. То је било време подоласку на престо краља Петра. Са њиме је дошловреме слободе и демократије која је носила достајаке карактеристике доста јаке анархије.Сећам сеПрви мајева тих година. Поворка првомајска са развијенимцрвеним заставама , пролазила би покрај двора и покрај Војне академије са узвицима – Доле монархија!Доле милитаризам! У Радничким новинама, уДневном листу, у Звону, напредним листовима, као и у оним конзервативним и оним реакционарним, писалосе, карикирало, памфлетисало, нападано све оддвора до породичног живота појединих истакнутихличности…Сећам се Домановића, кад је у једној познатој ракиџиници и продавници ужичких производа,мртав пијан, викао:- Србијо, мајку ти твоју!…Јакшићје у својој Штампи нападао режим да је куповаотопове који су били штрцаљке и да се целонаоружање врши преко корупције. Ти су топови,после, дали Кумановску битку, а за њега је доказиванода је био аустријски плаћеник… На све то јекраљ Петар одговарао: – Нека се народ васпитава услободи, па ма и мене толико нападали!, а кад је једанофицир опалио шамар Јови Адамовићу, директоруПравде због увреде коју је нанео принцези Јелени,краљевој ћерци, да живи са својим шофером у Ници,краљ Петар је тражио од министра војске да се тајофицир казни. …

— Из овакве атмосфере анархо-слободарске, на првипоглед, скоро несносне, и из онаквог земљиштаизникоше, за нешто више од двадесет и пет година,скоро сви наши ренесански духови…

…У раздобљу које сам поменуо (1895 – 1920), раздобљукоје бих назвао ренесанским на свим плановима мислии акција, др Јован Скерлић је имао врло часно место…

Бранко Лазаревић је, са овог света, отишао, седамдесетих година 20. века. На прсте једне руке би се могли набројати људи и писци који су, онда (а и годинама касније), знали да Лазаревић уопште и постоји. А постојао је, живео, као архитекта приморских вртова. Лазаревић је, изгледа, био међу последњим српским ренесансним духовима.

Од Скерлићеве смрти до наших дана појавиле су се две историје најзваничније књижевности коју смо имали у протеклом веку – тзв. Бирократске у дословном значењу речи – гломазна Деретићева и кратка Петковићева, обе писане по диктату неренесансних духова, фаворизоване,редукционистичке, прехваљене,  фалсификаторске, наметачке и… штеточинске. И појавила су се брда и брда песничких књига, наметачких књижевних огледа, наметачких књижевних студија, једностраних и контролисаних књижевних часописа, униформних, досадних, чије се деловање сводило на затупљивање духова, наметање једне политичке диоптрије, која је завладала природним и неприродним изумирањем српских ренесансних духова. Да ли је у поезији било наследника српских ренесансних духова? Ко су ти песници? Винавер? Донекле. Црњански? Донекле. Попа и Раичковић? Можда у шали! Павловић, Миодраг? Делимично. Иван Лалић? Не. Леонид Шејка – да. Александар Лукић – да (Европа, Брод лудака, Легенде о ружичастом песку месечевог смакнућа, Маестро пер Пјетро…)…  Да ли је у критици било наследника српских ренесансних духова? Колико знам – нема их. Доминантнији су наметачи, камелеони, пресвучени комунистички јањичари, велике штеточине. Они су опустошили књижевну утакмицу последњих деценија, опустошили књижевни живот (у јавном животу, данас, они се појављују као тобож угледни професори универзитета, академици, зналци, успешне мутиводе, представници монополских издавача, блокатори и кочнице)…

М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ  ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)

видети више

Sve je ovo priprema za antihristov dolazak - Bernard Ljubas

Ova Supstanca Otkriva Novi Svet Unutar Našeg

субота, 15. мај 2021.

АНЂЕЛИЈА СТАНЧИЋ - НАЈСТАРИЈИ ЈЕЗИК БИБЛИЈЕ

1,52 хиљ. пратилаца
Учитељица и болничарка, Анђелија Станчић Спајић била је члан Главног одбора Учитељског удружења Србије и сарадница Женског друштва у чијем је оснивању учествовала. Била је сарадница и у неколико листова: у сомборском „Голубу“, у „Босанској вили“, „Школици“ и „Зорици“. У поменутим часописима објављивани су њени преводи са француског, немачког и чешког језика, приповетке и песме. Писала је и приче и песме за децу. Истраживала је порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе елементи српског језика, односно да је наш језик најстарији језик Библије. На исти начин Анђелија је дошла до примера где се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе елементи вере и начина живота Срба. Није била нарочито позната, ни довољно призната. Ни некад, ни сад. Али, била је велика и важна. Анђелија Станчић, учитељица која је у миру учила ђаке, а у Првом светском рату неговала рањенике, остала је упамћена по томе што је достојанствено и културно одбила Орден Светог Саве. Иако га је без поговора заслужила. Рођена је 1865. године у Шиду, у дому Андреја Спајића, вредног столара . Као ћерка спретног занатлије, који је волео да претреса политичке ствари и био врло жесток у одбрани родољубивих идеја, показала је да “ивер не пада далеко од кладе”. Упијала је очеве мудрости, хранила се њима и надахњивала. Породици је, како је описала у аутобиографији, остала захвална и за духовно наслеђе. Није то било, причала је, клечање и бусање у груди, него чисто уверење у моћ и помоћ Бога коме се молила. Родитељи су јој говорили да је била феномен, јер је са девет месеци проходала и проговорила, а као послушно дете, рано је усвојила мајчине лекције о пристојном понашању, па је знала да старијим људима искаже поштовање пољупцем у руку и културним поздравом на улици. Са школом је од првог дана била на “ти”. Учитељица ју је истицала као изванредно дете и без страха јој предавала катедру, када је морала да изађе из учионице. Због ње су многа деца, поготово она богата, била кажњавана, јер нису могла да је достигну у знању. Било је природно да таква девојчица оде на усавршавање, па су је родитељи послали у Учитељску школу. Дар за преношење знања на млађе је већ имала и са много љубави га је користила пошто је стекла диплому. Млада учитељица је са великом страшћу подучавала ђаке, али је одлучила да се посвети и научном раду. Већ 1912. године из њеног пера је изашла стручна књига “Распоред рада у првом разреду основне школе”, да би 1929. објавила вредно дело – “Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа”. Анђелија је истраживала порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе остаци нашег језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе наша вера и начин живота Срба. У предговору је написала: – Дани за данима мењају се наизменце. Година за годином жури. А векови, столећа јуре без одмора. Човек ствара, бори се на земљи, подиже се и пада. Преко њега и његових дела диже се хвала, слава, признање или осуда и проклетство. И све бива застрто на крају заборавом из кога се, после неког времена, засија као искра испод пепела сећање на творевине прошлих поколења, на којима су нови људи продужили стварати нова дела која ће се поново опет угасити. И ова књига, не велика обимом, дићи ће из заборава на светлост угашену, непознату тековину једног од најстаријих културних народа. После десет и више година проучавања и прикупљања материјала а после великог труда и трчања да се наше позване установе заинтересују за ову новину и издаду на јавност ову и ако не велику ипак важну књигу, која је могла бити већа, али је била удешена за три јавна предавања и морала је бити збијенија, после свих затворених врата, сама дајем у у штампу ово дело. „Најстарији језик Библије је веома занимљиво штиво у којем су приказане мапе Синајске горе из 7. и 8. века и на којима се виде места, као што су Банат, Бела Црква, Српска (гора) и слично. Карте су, наравно старогрчке али су топоними српски. Необичност те карте је била у томе што су се у близини Мојсијеве горе налазиле и планине са именима Српска гора, Гора, Банат, затим реке са именима Мир, Вир итд. „Тамне“ речи ауторка тумачи архаичним речима српскога језика, доводећи тако у везу Хебреје, Словене и Пеласте (становнике јужне Србије и Македоније) посредством Филистејаца. Наиме, Фалистејци, који су се једним делом асимиловали у Хебрејски корпус, у сродној су вези са некадашњим становницима Македоније – Пеластима. О континуитету између Пеласта и Словена на Балкану говорили су многи неучници, међу којима и Милан Будимир, Нико Жупанић и Радивоје Пешић. Интересантно је да и само име „Ебрис“ (עבריס), којим су стари Хебреји себе називали, Анђелија палиндромним путем доводи у везу са именом „Сирбе“, позивајући се на старозаветне списе у којима се поједина имена неретко пишу у супротном смеру. #AndjelijaStancic #Srpskijezik #Srpskeherojine

среда, 07. април 2021.

Pesme u antologiji Figure u tekstu - Gradovi u fokusu. - Песме Мирослава и Александра Лукића

*

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

*


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

**




 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

 

 

 

 

* *

Poslala mi Tanja*. Ja ne mogu da otvorim. pogledaj. (А.Л.)

____

 *  Originalna poruka --------
Pošiljalac:
Tatjana Živković
Datum: apr. 7, 2021 11:45:36 pre
Naslov: Pesme u antologiji Figure u tekstu - Gradovi u fokusu
Za: -- CENTAR ZA KULTURU POZAREVAC

-

 Srdačan pozdrav!

Tatjana Živković

Diplomirani bibliotekar savetnik

Rukovodilac Zavičajnog odeljenja i Odeljenja stare i retke knjige
Narodna biblioteka "Ilija M. Petrović" Požarevac
Drinska 2, 12000 Požarevac
www.bibliotekapo.org...

понедељак, 05. април 2021.

субота, 03. април 2021.

ПОЕЗИЈА ПРОТИВ „ЗЛОГ ГРЧА“ / Александар Лукић

 

Александар Лукић



ПОЕЗИЈА ПРОТИВ „ЗЛОГ ГРЧА“

ТЕТАНУС – ОПАКА ДОЗА

 




Дончић песник, Дончић човек, Дончић патриота, не бежи од одговорности пред Богом и људима. Одбија да буде пуки молер стварности. Одбија да изиграва слепог човека. Он намерно види, што други избегавају, а и како би другачије, зашто би другачије, зашто би изигравао хуљу из потаје? Дончић је песник у вечитом крику. То је та мала неопходна разлика, која га чини песником, у изворном смислу те речи. Његова песму сама по себи довољно говори: БРОЈЧАНИК СТРАВЕ (После двадесет радиоактивних година) На сату страве казаљку слепу врти / кнез пленумски, овлашћени секундант смрти. / Из урне земне испарава прах. / Радиоактивна љуљка успављује бебу. / Империјални се шири задах. / Безгробни расту бомбардери. / Љевишка кренула ка небу. / Гробница рибља покрај искиданог моста. / Над уљем речним напукли се њишу небодери. / Дрвена клати се скела, / два белца и један црнац / госте се пилоти Антанте / на тераси српског хотела. / Палуба надутог чамца плута, / са белим анђелом од олова, / разнешен монах поред пута. / Ћуте клинике, ћуте лабораторије, / у фото-апаратима заробљене слике. / Млађи и виши референти / кремирају страницу историје. / У бубњу лажи богиња правде / секачем за купус пресеца корнете. / Из црне бомбоњере излећу / официри СИНОДА. / Уморни гробар преко / статистике пада. / Са везаног звона света капље вода.


Песма БРОЈЧАНИК СТРАВЕ довољна је за лекцију о много чему!На првом месту, бити достојан позива певања. А потом, најосновније лекције, да лење и троме духове провоцира, да прочитају збирку песама Тетанус у целини. Од песме, до песме, редом!


У својој првој објављеној збирци песама насловљеној “У ВАГОНУ РОЗАНОВА” уврстио сам песму “ФАРМА ПОСКОКА”. Ето о чему сам, између осталог, певао као млад човек, осамдесетих година прошлог века слутећи надолазеће бубњеве рата. Сматрајући још тада да је поезија у нас прилично бесполна, и да је у потпуности издала посланство, у песми “ФАРМА ПОСКОКА” маштао сам да оснујем Фарму поскока, не би ли српску поезију опремио довољним дозама отрова. Мужа отровница је и тад, а и данас остао најуноснији посао. А, како у мојим ондашњим стиховима није недостајао отров, веровао сам да ће моји савременици читањем стићи до формуле справљања противотрова, за заштиту од уједа отровница.

То, се није десило.Срећа да није.


Моје разумевање и сапатништво за стихове Милоја Дончића, ипак, даље сеже.


Не марећи за халабуку данашњег доба - епоху највећма оличену саморекламерством и наметањем песничког укуса и вредности, кроз разноразне епигоне тзв. песника: “принчева поезије, и мурећеплија”, бирократске, наметачке, неоагитпроповске књижевности у нас, до бола јалове и убоге праксе и потребе да се тријумфује по сваку цену, прилагођавајући тако стварност актуелном критичарском моделу - одаџијства, неталентованом непесничком свету, углавном, главуџама сујетних појединаца - доњем вешу, није збунио песника изоштрених и огољених нерава у непрестаном напону и вибрацијама да поклекне и пристане на саучесништво и, суживот са супетлицама. Неделотворној стварности свакако, без смисла о себи, о смислу стваралаштва. Песник Милоје Дончић клони се обездуховљеног поретка ствари, “вагиналног књижевног корова”, држећи до духовне хигијене и чистоте у стиху, песништву. До себе.


Када би поредили песника Дончића са савременим српским песницима, не би имали пандан за поређење. Дончић се отима од устаљеног бетонираног поретка, критичарских ложа владајућег гледишта. Поредити га, рецимо, са његовим генерацијским, или међугенерацијским песницима, плејадом читаве комунистичке епохе песништва друге половине XX века, те поетикама које су нарастале и сплашњавале као квасац у лименом лончету преко ноћи, котеријским, галеријским, и иним песништвом, као и деловањем тзв. „водећих песника“ данашњице, попут: Драгана Јовановића Данилова, Војислава Карановића, Живорада Недељковића, Јелене Ленголд, потом (више вергла но песника) Гојка Божовића, “саслуживача у батргању” Саше Јеленковића, “воденичара САНУ-а” Милосава Тешића, “пристојних песничких евнуха и бескичмењака”, до скорашњих лукративних песника националне оријентације, од “Матије до Луке и братије”најуочљивијих изданака и заступника наметачког певања, ишло би на штету песника Дончића. Посве оригиналан, непоткупљив, сатеран у ћошак, на маргину, песник Дончић је жива сорта настала из саме себе, да надвиси самог себе, песника непомућене свести да пева и да сведочи о једном свету у нестајању, о степену лудила епохе комунистичке сатрапије. Истином, пресним и јасним ставом о животу, песничком тачком гледишта, па, ако хоћете и судбином, пробија из неочекиваног угла. Из најружнијих и најтамнијих кутова, долази лепота преточена у стих, у речи, кроз ватру духа проведена до нас. Назвао бих те стихове уметношћу, да се не постидим. Песник пева без устезања и зазора, не сагињући главу пред собом - ни пред киме, не савијајући кичму, не издајући Истину, не блатећи род коме припада. Страдалник - песник не пева да би “угодио прапорцима времена”, “друштвеној епидемији колеричних кокошака” или да би се допао коме: читаоцу, критици, професорима, својти. Осећај о песништву, за певањем, одговорност у творењу песме, редак је облик остварења и посвећења у духовном животу талентованог и обдареног песника. Дончић је од те малобројне песничке врсте, и рекао бих части, од почетка певања до данас, до рукописа – Тетанус...


Clostridium tetani - анаеробна спорогена бактерија – Тетанус, болест позната код већине народа под називом “Зли грч”, што најбоље описује манифестацију болести. Дакле име опаке и дуготрајне болести заслужује пажњу, песника Дончића да га употреби као метафору наслова своје најновије песничке збирке. За певање, немирење са постојећим провизоријумом људске заједнице, иза себе, око себе, пред собом, на једини могући начин. Одбраном стихом, истином и лепотом. Одговором поезије. Песник зарђало црто баца у ватру, доводећи га до стања белог усијања, нове поетске реалности - уметности. Песме, кратке, сажете, отрежњујуће. Рекао бих саблажњиве у лепоти. Час песме везаног стиха, час слободни ломљени стих, таман. Читајући те песме, каткад стичемо утисак, да нас огроман маљ погађа у потиљак, а пак на другом месту, другој песми, осећај бива другачији. Нећу да кажем веселији. Оптимистичнији? Задатак уметности је да не остави равнодушним било ког, што је, верујем, случај са стиховима из најновије књиге Тетанус. Задатак уметности је да пружи наду посрнулом духу и човечанству, без устезања, и увек, на сваком месту. Случај наше заједнице, умногоме подсећа на болест звану “Зли грч”, те читање и разумевање ове невелике збирке Тетанус може бити добар подстицај за оздрављење и излечење људског ума - уместо вакцине...



Пожаревац, 14.10.2019. године


субота, 20. фебруар 2021.

DOKUMENT BRITANSKOG OBAVEŠTAJCA RAZOTKRIVA SRCE TAME NAŠE DANAŠNJICE - I...

 Balkanska Ostrica
 
Ilija Čelar, prevodilac, koautor knjige Svedok, o uzroku problema današnjeg čoveka, kao i o bitnim informacijama do kojih je došao a malo su poznate javnosti - Intervju
Neka se glas naroda ponovo čuje! Prijavi se za praćenje i pridruži se borbi za očuvanje mira i zdrave svesti! Stavovi autora ne moraju nužno da odražavaju stavove redakcije................

субота, 30. јануар 2021.

5 Saveta za Radosnu i Uspešnu 2021 - Sadhguru

Ponuđen kao dvodnevni ili četvorodnevni program, Unutarnji inženjering daje mogućnost istraživanja viših dimenzija života, omogućavajući vam da upravljate užurbanim tempom savremenog života i u potpunosti ispunite svoje potencijale. Ovaj program uključuje Šambavi Mahamudra Kriju, 21-minutnu moćnu tehniku joge koju je osmislio Sadhguru. Šambavi usklađuje vaš ceo sistem tako da vaše telo, um i emocije funkcionišu u savršenom skladu. KNJIGA UNUTARNJI INŽENJERING! Sadhguruova knjiga "Unutarnji Inženjering - jogijev vodič ka radosti", koju je Njujork Tajms proglasio bestselerom, prevedena je na naš jezik! Ako želite da saznate više i poručite knjigu, kliknite na link: https://forms.gle/LST2hX1ajBXkMb8R7 Knjigu šaljemo na kućnu adresu, plaćanje pouzećem. Klikom na link dole možete nam ostaviti vašu imejl adresu kako bismo vas obavestili o nadolazećim Isha joga programima koje je Sadhguru dizajnirao. To uključuje Inner Engineering, Isha Hatha Yoga programe i više. https://forms.gle/UUvXtFr4hangwicc8 "Kao što postoji tehnologija za kreiranje spoljašnjeg blagostanja tako postoji čitava dimenzija nauke i tehnologije koja kreira unutarnje blagostanje" -Sadhguru

уторак, 12. јануар 2021.

ПОДСЕТНИК

 ПОДСЕТНИК ЗАВЕТИНА

 

Акција звана МАЛА ЗАВЕТИНА. Други живот


САВЕТ ЗА ВИЗИЈЕ. Опседале су ме визије Completariuma. У своје време (сада 26 јула 2013. године) знам да је све прво било у визијама. Свака визија упућује на неку другу и на нешто друго, што је изнад привремених циљева и људског живота, и струје једне генерације. У своје време био сам близу Божје копче. Закопчано се откопчавало, откопчано се закључавало. Снови су као дуге, небески мостови...Некада сам додиривао Божје копче, а у последње време - нарочито ноћу – кошмари потискују снове. Да би наступила непобедива коњица фатаморгана…

Јесу ли ЗАВЕТИНЕ оглашавале некакве амбисе будућности и времена и јахаче Апокалипсе, пре седам година? Деца рођена тада, на стогодишњицу Балканских ратова, данас похађају први разред основне, и ко се још сећа онога што су Заветине објављивале? Кад би се само 25% посто сабрало и објавило у неколико томова што је публиковано у Заветинама то би, наравно, био суморни подсетник; и то ће изгледа, остати, задатак за неке друге после нас, који ће доћи, који увек долазе из оних правца из којих их не очекују бирократе, властодршци, богаташи и мафијаши.

Заветине нису гушили само они – у власти и књижевности – који су се лажно представљали, већ и они дволични који су покушавали да се представе као „пријатељи“ Заветина. Они горди и умно нестасали што су до диплома и намештења долазили утабаним путевима државне религије, која је заменила ону праву.

И то је данас остало исто, то јест мало горе, са свим погоршавањима и сурвавањима.

...

.....

Мисија „ЗАВЕТИНА“

Све има своју цену! Издавање часописа није исто што и природа ждребета. Нису потребне коцке шећера. Потребно је нешто друго…Часописе „Заветина“ не издржава држава

____________________________________________

Шума коприва крај пута. јун 2013. (погледатајте како је бујна у овом публикованом прилогу >>>>)

Заветине постоје скоро 30 година, као Пишчева издања. Као својеврсна уметничка моба. Удруживање дара и мара слободних појединаца, без обзира на веру, језик, национално порекло, показало се као најжилавије у српској култури. Пишчева издања су преживела многе бродоломе, катастрофе, распаде држава и породица, система, једноумља и бирократску кочоперност.

Часописе Заветина не издржава држава, моћни ментори из таме или неки други заштитници. Издржава их претплата, купци, ретки дародавци. Али понајвише их издржава упорност, Бог,  можда инат и жеља за друкчијим.

Подршка  часописима Заветина долазила је, зачудо, од оног света коме су се окретали, у своје време, издавачи Српског књижевног гласника.  «Истина и лаж су супротности. Достојанство и модерност не иду руку под руку. Као ни политика. Баш због тога, уреднички напори М. Лукића, а посебно његова критичарска делатност, рад на превредновању у српској књижевности, представљају изванредну и посебну “грађу” за изучавање примењене етике и морала у нашој уметничкој књижевности друге половине 20. века, као и почетка 21. века…..“ (Миодраг Мркић, већ наведени рад, стр. 32)  То је написао човек кога су «Заветине» жестоко критиковале. Први критичар, који је, у српској књижевности написао књигу о – превредновању. «…Свака права критика је истовремено и имплиците самокритика, аутокритика. Нека манифестна поетика, филозофија. Дакле, критиковани писци не треба да брину. (…) Приређивач и оцењивач моје споменуте књиге провокативно мисли; асоцијације које подстиче нису књишке, конфекцијске. За разлику од текуће критике, којом доминира одаџијси дух са наказном маском тзв. професорског свезналаштва, приређивач је оцењивач друге феле…. Сигурно би било добро када би се нашао неко од млађих људи, који следи Лукићево поштење, искреност, жустрину и уверења, који би смогао снаге да састави један зборник одаџијско – бирократских – официјелних критика!…» (Мркић, исто, стр. 25)


лутка са отпада код Кесона. Звижд, крајем маја 2013.

лутка са отпада код Кесона. Звижд, крајем маја 2013.

_________________

Где смо ми сада? 12. јануара 2021. године, ако гледамо у нови Календар. Ако пратимо стари календар, ми смо при крају 2020. године. До Нове, по старом календару, остало је још два дана, до 14. јануара,када пада тзв. Српска нова година.

Ми смо, усред времена које као да идем свом крају, између мртвих коприва, тзв. Кор. , маски, и иза ове лутке са отпада - како би рекао незаборавни Леонид Шејка, између ђубришта старог и новог... Читајте ПОСЛЕДЊИ ЗАПИС овог пророка, сликара, врсног песника и видиоца којега је Бог узео одавно.

ЂУБРИШТЕ је за Шејку имало значај "Прелазног искушења / модерне уметности, с тиме је / модерна уметност" за њега "завршена". И у свом последњем запису Шејка поручује оно  чему и Заветине стреме већ дуго, па и књижевни лист ЗАВЕТИНЕ+, јер тај се лист  вратио "животу (животној снази)", што је Леониду било ускраћено Судбином,  али је дато уредницима и сарадницима листа да пишу и објављују "онако  како сликање пружа / највише радости / по узору на старе мајсторе", по цену тога да не будемо оригинални. Шејка је веровао да је сликање облик молитве - зар није?

 Где сте, Ви  читаоци и пријатељи, сада?

____


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 ...

 


    ... Заветине су тамо, после свега - где треба да буду.

То показују и ове две фотографије снимљене у просторијама  тзв. Магазе, где се чувају сва издања штампана почев од сада далеке 1983. године, до јуче и прекјуче. Добри и прави алтернативни, независни издавачи увек у својим складиштима и ризницама имају право благо. То је могуће из више разлога. 

Издавање часописа није само занат. Више је од тога. Нераспродате примерке, из минулих година, треба чувати добро од мишева, и од оних гребатора каквих увек бива, и у чије руке не треба да доспеју...


"Заветине+" су недавно објавиле позив, обавештење,  да нови јануарски двоброј излази из штампе ускоро, (и при врху десног ступца ове насловне стране има која о томе!) подсећајући да они којима је стало до тога, треба да га набаве, како је назначено најкасније до 14. јануара 2021. Такви поручиоци ће добити плус и неки од примерака  бројева наших часописа из минулих година који су прави библифилски раритети (Дрво живота, Уметност махагонија и др.)... И таква врста "акција", "изненађења" биће практикована и убудуће. Јер ми знамо шта имамо у нашим ризницама, као и то да издаваштво није област у којој се може шпекулисати и богатити... То је нешто друго. У овом случају то је - и нека врста теста!

            Ур. (М. Лукић)

        

ОПАЛО ЛИШЋЕ

Неопходне напомене, Опало лишће, Увод
ОПАЛО ЛИШЋЕ
Лепљиво Белатукадруз 4 коментара Уреди

Опало лишће?!

Како назвати ову књигу, која је настала од песама песника које је антологичар М. Лукић био уврстио у неко од издања антологије српске поезије 20. века НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра, да би их затим ветар коначне верзије, тј. шестог издања исте, развејао као лишће? ПРОДАВНИЦА ВАЗДУХА?(1) – како би предложио дух покојног Јефтића? Или – КОД ДАМСКЕ ПАТКЕ? – како би сугерисао дух покојног Младеновића? Или – КАНТА ЗА СМЕЋЕ? – према стиховима живог Доб. Смиљанића?

Њеног правог подстрекача, Г – дина Т. Ћирића – не вреди питати. Мртва уста не говоре.

Издавачу се чини, да је ово што је отпало, опало лишће, вредно да се сачува и (у)пореди са бројним антологијама савремене српске поезије објављених последњих деценија. Већина актера, или песника, присутних у тим толиким хваљеним бившим, заборављеним купусарама, нашли су се на окупу и овде. Нека им је Бог у помоћи...
видети више НАСТАВАК >

Памти, и....шири даље!

НАЈНОВИЈИ ПРИЛОЗИ НА ПОРТАЛУ САЗВЕЖЂЕ З. КОМПЛЕТАРИУМ