Translate

ПОСЕЋЕНОСТ : Укупно приказа странице

КАРНЕВАЛ КРАЈ ШУМСКЕ РЕКЕ

КАРНЕВАЛ КРАЈ ШУМСКЕ РЕКЕ
ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА

Издања пријатеља

Издања пријатеља
"Издања пријатеља"

Феникс

Феникс
Више о овој митској птици

ФЕНИКС

...Постоје многи описи ове легендарне птице која никад није била виђена. Неки сматрају да је феникс првобитни пример ствари које се не могу видети (као што је нпр. Бог) већ се само могу разумети преко њихових имена или атрибута. Неки описују феникса као птицу величине орла; једну половину тела чини орао а другу половину фазан. Други кажу да феникс наликује чапљи, а трећи да је она збир најлепших делова тела свих птица света. Њено име потиче од грчке речи која означава црвену боју, јер се феникс везује за ватру и сунце. Описан је као златна или шарена птица. Неки кажу да феникс никада не једе. Други кажу да он само пије јутарњу росу. Многи верују да ова птица живи сама уАрабији или Етиопији. Али се сви слажу да је то птица огромне лепоте. Најинтересантнија чињеница везана за ову птицу је да се она сматра бесмртном и да се поново рађа из пепела сваке тристоте или петстоте године. Када се ближи крај њеном животном циклусу, феникс скупља ароматичне траве, дрво и зачине из целога света од којих ће начинити за себе ломачу или гнездо. Седећи на гнезду, он би запалио ватру машући крилима или уз помоћ сунчевих зрака. Када његово старо тело сагори, феникс се поново рађа из црва, своје коштане сржи или из јајета које би остало у пепелу, па би затим поново кренуо на свој животни пут од следећих петстотина година....

четвртак, 18. јун 2015.

КЛИЦЕ:избор: анђео чувар, и "Заветине"

Анђеоски број 6: Метатрон

.... Према црквеном предању, које је најбоље изражено у спису псеудо-Дионисија Ареопагита „О небеској хијерархији“, анђели се деле на три хијерархије: вишу, средњу и нижу, а свака хијерархија се даље дели на три чина[4].
ВишаСерафими су четворо- односно шестокрилати симболи светлости, жар Божије ватре (Језек. 1,5, Иса. 6, 1), распаљују огњену љубав према Богу и најближи су Богу
Херувими просвећују премудрошћу и богопознањем, чувари су раја (Пост 3, 24)
Престоли су разумни и по благодати богоносни, изливају силу правосуђа на престоле земаљских судија и владара (Кол, 16)
СредњаГосподства господаре нижим чиновима, дају силу и мудрост, уче друге да владају вољом и осећањима
Силе спроводе непоколебиво вољу Божију, дају силу чудотворства
Власти представљају неуништавајућиву хармонију, кроте демоне, одбијају искушења
НижаНачела начелују нижим анђелским чиновима, брину за народе и световни суд
Арханђели благовесте, пророкују, укрепљују веру
Анђели су анђели чувари, војска небеска (Јов 19,12, Пс 103, 21), духови (Откр 1, 4), јављају мање тајне и намере Божије, подстичу на врлину, стоје људима најближе
Само највиши чин прима светлост и познање од самог Бога, а сви нижи чинови се просвећују и примају тајне од виших чинова.
У јеврејеској традицији помињу се још и:
МЕТАТРОН: анђео мисли и свјетла.
АМИТИЕЛ: анђео истине.
АНАЕЛ: анђео златне светлости и страсти

Анђео се у исламу назива мелек (арапски: الملك, ал-малак). Мелеки су, према исламском веровању, часна створења која је Бог (арап: Алах) створио од светлости (арап: нур) да би вршили његову вољу. Поређани су у хијерархију на чијем врху се налазе:
Џибрил (Гаврило), задужен за достављање Божје објаве изабраним веровесницима и посланицима; Микаил (Михаило) је задужен за кишу и биљке;
Исрафил чије ће пухање уништити креацију на крају времена;
Азраил, анђео смрти за узимање душа у часу смртном

Ибн Маџа каже о мелекима следеће:
"Вјерује се да су мелеци од једноставне супстанце (створени од свјетла), надахнути животом, говором и разумом, а разлика између њих, џина и шејтана јест у врсти. Знај да су мелеци чисти од жудње и ометања бијеса. Никад нису непослушни Богу у оном што им нареди, и раде оно што им се нареди. Храна им је величање Његове славе, пиће им је објављивање Његове светости; разговор, заједничко сјећање на Бога, нека је узвишено Његово име; њихово задовољство јесте Његово обожавање. Створени су у различитим облицима с различитим способностима
   ---------
Метатрон помаже да у животу приметите битне ствари. Према легенди је давно живио на земљи као човек и после смрти је постао Божји чиновник. Као анђео помоћник првенствено усавршава способност како да сами прецизно и ​​суставно напредујете у животу. Преко њега ћете лакше видети ствари из света и из своје околине које служе само тамној страни или како вас силе желе скренути с вашега пута. Помаже у организацији и да се посветите правој животној каријери. Уосталом као и сви, и Ви сте дошли на овај свет с неком мисијом. Анђеоска порука за Вас: увек се концентришите на драгоцене ствари!

___________________________________________

    Подсећања  - ПОСЛЕ ПЕТНАЕСТ ГОДИНА


ПЕСМА ИСТОЧНИКУ


                                На источник, на извор
                                ниједна река се не враћа
                                до у виду облака.
                                На источник, на извор
                                ниједан пут се не враћа
                                до у виду чежње.
                                О, путе и реко, облаче и чежњо,
                                шта ћу бити када се будем вратио
                                на источник, на извор?
                                Бићу ли чежња онда? Бићу ли облак?

                                Лућијан БЛАГА  (1895 - 1961)
                                Превео са румунског Ратомир Марковић

ЧИТАОЦУ


                Од Васкрсенија објављиваће се двонедељне или месечне свеске под заједничким насловом  ЗАВЕТИНЕ, све до Петровог поста. Свеске су наставак "Годишњака" Заветина (излазио до 1997. године). Свеске почињу да излазе у најгорим издавачким и другим околностима, без новчане помоћи ма ког мецене (инвеститора).
                Две ствари  ће имати овде најповлашћенији простор : Нова митологија,  књижевност истинита. Књижевност која се не може фалсификовати. Која има само два циља : Истину и Лепоту.
                Истину која није ништа друго до истина, која је баш зато ( Хаксли је то знао) - антиприродна, апстракција, на њу ништа не личи што је из правог света.
                Природа зрачи лепотом. "У природи се веома много ствари страних ствари меша са битном истином. То је разлог што уметност тако понесе човека - то што се она не моче фалсификовати и далеко је од несуштаствености правог живота."
                Колико у данашњим часописима има ствари које су  у директној вези са битном истином? Лепотом?
                Магла, прашина, дим, струготина, лутке... Нешто много горе од базара и куплераја. Права оргија књижевних надуваних балона, који и не слуте колико је узбудљивија најобичнија порнографија!...
                Кулисе, кулисе, кулисе!Српска књижевност  већ деценијама тавори у кулисама, иза кулиса, у близини кулиса. Она долази у шињелу анахронизама, налик на велико Потемкиново село, у чијој  изградњи и  подизању учествује већина  часописа...Ех, колико је оних који праве те часописе и оних који сарађују у њима, који су се толико литераризовали, замислили себе као хероје читавог низа дела које су сами замислили : и шта? Најпогрешнији и наопак начин супростављања свету, чак и самом себи. Јер задатак живог човека и живог часописа, наравно, није да апстрахује себе, него да живи!
                Све је у сенци  трговине, политике и донекле религије - најпрљавијих ствари... Неизрециво је шта се све објављује  као уметност! Вечни и непролазни позив уметности је да даје све чисто.              Сви  часописи  као да су мртви, или на издисају, барем они које  читамо последњих десетак, двадесетак, па и педесетак година. Ако још неки и излазе, то је с мене па на уштап, и тамо више не сарађују живи људи, него мртви, авети. Па кад је већ тако, господо, има ли смисла куповати и читати такве ствари? (Не умем да разговарам са мртвим, осим, понекад, у сну... Ако већ треба да читам мртве или угушене часописе, онда радије , повремено, ХХ ВЕК.)
                Познавао сам не једног уредника часописа, и многе писце, и сви су штампали своје и рукописе  пријатеља, углавном о туђем руву или круву...Никада нису штампали непријатеље, како овде радо називају независне духове, слободне стрелце и људе друкчијег мишљења и сензибилитета. Треба ли жалити због тога?
                Мртви су часописи, мртав је књижевни живот, мртва је  литература. Мртви су критичари и критика. Све је мртвосано. Многи писци су се помирили са тим, лепо умрли, нестали ко ноћни духови. Ишчезли су без трага и гласа и они уредници који су  умели да окупе стотинак сарадника. Зато више нема  живих часописа. Нико нема ни петље, а нити може да одреши кесу  да би поплочао пут према књижевној слави незахвалника. Бастион официјелне литературе и критике успављује. Поникао у близинама власти, он се увек размножавао ванкњижевним "оплођавањима" : Псудохијерархијама,   псеудоканонизацијама, псеудоантологијама        Наравно да би било добро да постоји неки, макар један жив часопис у којем би један, два или десет писаца могли да се сретну са њиховим евентуалним читаоцима. И читаоци су почели да испаравају... Сви су заборавили где је почињало све, па и слава. Часописи су били понекада дивни сусрети, и кад су престали да то буду, кад је нестало радости и наде, и часописи су полако нестали... Сви су заборавили све, па и на Достојевског и његовог ГРАЂАНИНА, или  на Розанова  и  часопис који је сам издавао, уређивао и испуњавао својим  текстовима (Апокалипса  нашег времена)...
                Ја нисам. И данас, по ко зна који пут, прелиставам  Пишчеве дневнике  Достојевског  и  белешке Розанова.
                "(...) Нема сумње да је дубока основа свега што се сада збива у томе, што су се у целом европском, па тако и у руском човечанству створиле колосалне провалије у ранијем хришћанству; и у те провалије руши се све : престоли, класе, сталежи, рад, богатства. Сви су уздрмани. Сви пропадају, све пропада. Али, све се то  стропоштава у празнину душе, лишене древне садржине..."
                Тако пише Розанов, крајем 1918. године.
                Осамдесет и нешто година касније још увек се копрцамо у "колосалним провалијама". Све је отишло доврага, "пресечено", пропало.
                Јављамо се из амбиса ("колосалних провалија"), надајући се да ће наш глас допрети до  ретких и можда   сличних -  људи  пуних  душа, испуњених  древном садржином.
                Оглашавамо се из провалије пуне "људи који у ствари не знају шта желе рећи, али који имају јаку потребу да пишу.
                Шта се догађа? Пише се оно што пролази, оно што не кошта ништа и што нема никакве тежине. Али се ови претходни изрази замењују јачим речима, мењају се, усавршавају.
                Сва снага се користи у тим замењивањима : пење се до необичних  "лепота"..."
                Тако је Пол Валери описао Књижевност. Инсистирајући  да "систем"  "замењивања"  "буде организован"...
                "Морал" овог творца ( он се није позабавио тиме " да изгради један "),  допушта чињење сваког зла "које желимо, под изричитим условом да смо га јасно желели и предвидели као зло, уопште се не штедећи од сазнања, пошто брижљиво сиђемо у своју личност, у своје вероватне последице, у добро које желимо да извучемо одатле - и сматрати као апсолутно забрањену сваку пукотину за кајање, све оно што би учинило да побљујем своју прошлост и што би упрљало данашњи дан - сутрададан.
                Чини што год желиш уколико можеш да поднесеш неограничено.
                Свет вреди тек у својим крајностима и траје тек захваљујући средствима.
                Он вреди тек кроз ултра и траје кроз умерености.
                Покажи у једној реченици њен блесак, њен одговор, њено ништавило, њене темеље..."
                Свеске призивају праве писце и слободе; оне ће да излазе као мале књиге. Без потпоре, инвеститора и спонзора. Могу у њима да сарађују сви они чије су мисли изванредно бистре и којима забава није једина намера. Од девет до сто девет година...


Михај  ЕМИНЕСКУ
                                                 ( 1850 - 1889 )

                                                АКО СЕ ДАЊУ...

Ако се дању деси да те видим
Сигурно ћу ноћу липу да усним,
А ако преко дана сретнем липу
Гледаћеш ме целе ноћи у мом сну.

                                Превод са румунског и напомена Ратомира  Марковића.
                               
                *
                Ове године се прославља сто педесет година од рођења највећег румунског песника Михаја Еминескуа.
                - Па зар ово није песма Никите Станескуа ? - сигурно ће неко да упита.
                То питање је, уствари, један од доказа да је Еминеску модеран песник, наш савременик...

      (извор: из штампаног издања часописа ЗАВЕТИНЕ  5-14 /2000, Београд. Уводни делови. Часопис постоји у фонду НБС.)

недеља, 14. јун 2015.

La sans pareille – тако су звали Симонету Веспучи, у значењу: неупоредива, без премца, најлепша. Нови роман М. Савића

Прича је модернизована верзија једне од Шехерезадиних бајки: да би нашла свог изгубљеног драгана, девојка се прерушава у мушкарца, и кад га пронађе, она се и даље понаша као мушкарац...

Фото Томислав Јањић
Издавачка кућа „Агора” из Зрењанина објавила је нови роман Милисава Савића (1945), о којем се много прича ових дана. Роман носи наслов: „La sans pareille” (љубавни роман са додацима). La sans pareille – тако су звали Симонету Веспучи, у значењу: неупоредива, без премца, најлепша. После „Пролећног путовања Тосканом”, с десет путописа, следи десет прича, затим десет црних прича, десет снова, десет есеја, десет пишчевих белешки, десет писама, десет завршетака романа, и на крају сто фуснота и сто јединица у индексу имена, датума и појмова, што је, опет, 10 x 10. Покушао је, објашњава аутор, да напише причу о чистој љубави, љубави без интереса. Она је могућа, тврди, ако се не зна прави идентитет другог, вољеног.Радња романа дешава се између 1994. и 1999.Милисав Савић је недавно добио награду „Григорије Божовић”, коју додељује Културни центар „Стари Колашин”.
Шта саветујете читаоцу: како да чита овај роман с десет зглобова?
Може се читати нормално, од почетка до краја. Читалац који зна Тоскану и дело Милоша Црњанског не мора ни да се осврће на фусноте и индекс, у којима може наћи решење неких тобожњих загонетки.
Роман је писан за нестрпљиве, али и стрпљиве читаоце, којима је понуђен читав низ додатака. Који су Вам читаоци дражи?
Књигу је прочитало неколико мојих пријатеља. Једни кажу у даху, други су стали после педесетак страница, веле, у шали, да роман превазилази њихове могућности. Не знам ко су од њих стрпљиви, а ко нестрпљиви. Стерн је говорио да би се убио ако би његов читалац прозрео шта ће написати на следећој страни.
Да ли је приповедачу – на путовању кроз Тоскану – водич Милош Црњански?
Па ко би био други? Нико лепше о Тоскани и Италији није писао од Црњанског. У „Хиперборејцима” Црњански усред Рима с одушевљењем прича о пределима Северног пола... Својим неодмереним величањем леда и снега, он намерно провоцира своје саговорнике да хвале Италију до небеса. Што је и желео. Италија је за Црњанског била велика љубав. Друга домовина.
Кроз роман се вија Бокачов дух, али и духови неких наших писца: Бранка Миљковића и Петра Џаџића, рецимо?
Не може се причати љубавна прича у Тоскани, а да се заобиђе Бокачо. Мајстор над мајсторима приче. Откуд Миљковић и Џаџић? У причама моје мистериозне и необичне јунакиње –две се могу везати за наше писце.Прва је о лепој професорици српског језика која је, по Бранковој смрти, дошла да живи у Нови Пазар, умишљајући да је она крива што се песник, због неузвраћене љубави, убио. Друга је преузета из Џаџићеве књиге „Homo balcanicus, homo heroicus”, која одлично одсликава све противречности балканског менталитета.
Да ли је геј веза између Плавокосог (који постаје Плавокоса) и Хасана Пртинца – услов модерног европског романа?
Ја, као власник романа, мислим да је Плавокоси, ипак, Плавокоса. За приповедача не одговарам. Мој роман врви од алузија (интертекстуланости) на велика дела светске књижевности. И ја то нисам крио. Ако неки мисле да је читање нека врста одгонетања, ја сам у фуснотима дао решење тих загонетки. Али за поменуту геј причу нисам. Моја прича је модернизована верзија једне од Шехерезадиних бајки: да би нашла свог изгубљеног драгана, девојка се прерушава у мушкарца, и кад га пронађе, она се и даље понаша као мушкарац... Да би тек у кревету открила да је жена. Сличну геј причу има и Казанова.Један угледни критичар рекао ми је (ако га је држати за реч) да је мој роман заиста европски („има шансе да буде преведен”), али не због наводне геј приче.
Добра љубавна прича, каже се у роману, јесте она која може да се исприча за једно вече. Да ли је добар љубавни роман онај који може да се прочита за једну ноћ?
Свакако. У читању се жури ка крају. И обично се тада бришу сузе, било да се роман срећно или трагично завршава. И мој роман се може прочитати за ноћ, под условом да се прочитају прво и седмо поглавље. Остала поглавља углавном објашњавају и усложњавају ту причу – шећерламу.
Јунак романа је и Казанова, који је сматрао да се свет дели на паметне и будале, и да паметни могу да варају будале?
Казанова је сматрао себе филозофом и страшно се наљутио на Волтера који у њему није видео великог мислиоца. Он је само прагматизовао идеје Платона, па и Волтера. Не сањајући да ће доћи време да ће будале, читај мангупи, варати паметне. Ваљда се због тога и данас Казанова држи  за највећег светског љубавника, а не за изванредног писца.
Један од јунака вели да „комунистичко време уопште није било лоше”, у односу на оно „које ће тек доћи”. Приповедач се с овом оценом, очигледно, слаже?
Приповедач да, али он у роману није Милисав Савић.
Говорите о трговини у најновијем рату, када су Срби продавали оружје муслиманима и Хрватима, које су они, наравно, користили против Срба?
Нису само Срби, и други су и те како трговали. Али мене заиста тај рат у роману много не занима. Занимају ме људске метаморфозе, и зато је мојим јунацима Овидије најдражи писац.
У „Пишчевим белешкама”, приповедач открива тајне из своје стваралачке радионице. Да ли тиме уништавате магију приповедања?
Боже сачувај! Зашто не би постојала магија аутопоетичких коментара? Угледни критичар тврди да је мој „Мали глосар креативног писања”, иначе есејистичка књига, заводљивији од мог романа, вели да се чита као прворазредна проза.
Вас су доживљавали као комунисту и као антикомунисту, као националисту и мондијалисту, као реалисту и постмодернисту. Ko сте ви заправо?
Мислите ли да би моје изјашњавање ишта разјаснило? Пирандело, који се више од других бавио темом идентитета, има лепу причу у којој муж схвата да сопствена жена у њему види другу особу.  Покушава да јој објасни да то није он, али на крају дигне руку од свега. Нарцис је умро зато што је мислио да је леп, несрећан што нико други не примећује његову лепоту.
Зоран Радисављевић
-----------------------------------------
Срби – Американци и Руси
Током ратова, да би се преживело, муслимани су постајали Срби и Хрвати, Јевреји – Срби и Хрвати, а Срби су се католичили или турчили. Ко смо ми, уопште, данас? И ваш јунак Хасан Пртинац је, уствари, Србин?
Хасан је лепо муслиманско име, позајмљено од Меше Селимовића.Свим малим народима угрожен је идентитет. У прошлости то је био верски и национални, данас је то идеолошки. Један мој пријатељ у шали каже да би данас пола Срба радо постали Американци, а пола Руси.
      = извор: Политика

КАЛЕНДАРИ ВАЛТАЗАРА ПРЕВАЛЕЗА или ЗМИЈОНОША (тринаесто сазвежђе)

КАЛЕНДАРИ ВАЛТАЗАРА ПРЕВАЛЕЗА или ЗМИЈОНОША (тринаесто сазвежђе)
Књига без краја о бескрајном

Позајмна, виртуелна библиотека ДЦЗ ,1 (књиге) Библиотека дигиталних издања - књиге

Позајмна, виртуелна библиотека ДЦЗ ,1 (књиге) Библиотека дигиталних издања - књиге
Uoči 68. rođendana pesnika Bela Tukadruza (alias M. Lukića), pretplatnici mogu čitati novi rukopis, tj. knjigu na lokaciji DICA - Dokumentaciono informacioni Centar Sazvežđa Z