Translate

ПОСЕЋЕНОСТ : Укупно приказа странице

КАРНЕВАЛ КРАЈ ШУМСКЕ РЕКЕ

КАРНЕВАЛ КРАЈ ШУМСКЕ РЕКЕ
ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА

Издања пријатеља

Издања пријатеља
"Издања пријатеља"

Феникс

Феникс
Више о овој митској птици

ФЕНИКС

...Постоје многи описи ове легендарне птице која никад није била виђена. Неки сматрају да је феникс првобитни пример ствари које се не могу видети (као што је нпр. Бог) већ се само могу разумети преко њихових имена или атрибута. Неки описују феникса као птицу величине орла; једну половину тела чини орао а другу половину фазан. Други кажу да феникс наликује чапљи, а трећи да је она збир најлепших делова тела свих птица света. Њено име потиче од грчке речи која означава црвену боју, јер се феникс везује за ватру и сунце. Описан је као златна или шарена птица. Неки кажу да феникс никада не једе. Други кажу да он само пије јутарњу росу. Многи верују да ова птица живи сама уАрабији или Етиопији. Али се сви слажу да је то птица огромне лепоте. Најинтересантнија чињеница везана за ову птицу је да се она сматра бесмртном и да се поново рађа из пепела сваке тристоте или петстоте године. Када се ближи крај њеном животном циклусу, феникс скупља ароматичне траве, дрво и зачине из целога света од којих ће начинити за себе ломачу или гнездо. Седећи на гнезду, он би запалио ватру машући крилима или уз помоћ сунчевих зрака. Када његово старо тело сагори, феникс се поново рађа из црва, своје коштане сржи или из јајета које би остало у пепелу, па би затим поново кренуо на свој животни пут од следећих петстотина година....

понедељак, 16. новембар 2015.

Ван Гогово одсечено уво ...Копија, такође, у себи има и Ван Гогов ДНК, који је уметница добила од једног од потомака аутора "Сунцокрета"



ЊУЈОРК - Реплика увета које је славни холандски постимпресиониста Винсент ван Гог (1853-1890) себи одсекао у наступу лудила, биће изложена до 5. децембра у галерији "Роналд Фелдман" у Нјујорку.

Реплика одсеченог сликаревог увета дело је немачке уметнице и научнице Димут Штребе.

"Почела сам као уметник, а Ван Гог је био једна од мојих највећих инспирација. Његова визија, потези четком, његове боје, све ме је то очаравало, касније сам се заљубила и у науку и дошла на идеју да спојим те две страсти и осмислим нови приступ раду. То ме је нагнало да употребим науку и технологију да направим уметност", објаснила је Штребе, преносе њујоршки медији.

По једној верзији, лабилни холандски сликар је 24. децембра 1888. године, након свађе са француским колегом Полом Гогеном, жилетом одсекао себи уво, а по другој му га је Гоген након пијанке откинуо сабљом.

Та морбидна анегдона 150 година касније и даље изазива радозналост заљубљеника у историју уметности.

Инспирисана тим догађајем, Штребе је реконструисала Ван Гогово одсечено уво.

Њена "жива" реплика, названа "Сугабабе", направљена је 3Д штампачем, садржи праве делове хрскавице и идентичног је облика као и сликарево уво.

Копија, такође, у себи има и Ван Гогов ДНК, који је уметница добила од једног од потомака аутора "Сунцокрета".

Посетиоци музеја могу помоћу микрофона да шапућу Ван Гогу "на уво", а звук пролази кроз течност у коју је уво уроњено и снима се на инсталацији.
Ван Гогово одсечено уво изложено у Њујорку | Култура | Novosti.rs

петак, 30. октобар 2015.

Пуковникове кости враћају Београду

МИНИСТАРСТВО за рад, запошљавање, борачка и социјална питања покренуло је процедуру за ексхумацију пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, чији ће посмртни остаци бити пренети и сахрањени у Београду. 
Ово је рекао министар за рад Александар Вулин, напоменувши да ће бити ексхумиране и кости мајора Љубомира Вуловића и цивила Радета Малобабића. Њих је 1917. године на смрт стрељањем осудио Војни суд у Солуну, прогласвиши их кривим за издају и покушај атентата на регента Александра Карађорђевића.
Учествујући на округлом столу "Хероји или отпадници - Апис и другови", министар Вулин је рекао и да се са челницима Скупштине града Београда разговара о месту сахране.
- Пуковника Аписа, Вуловића и Малобабића дочекаћемо у њиховој Србији, њиховом Београду - рекао је Вулин. - Димитријевић је јунак и једна од српских светих тајни, која је скоро 100 година била заборављена и потиснута, не због нас, већ због других. Постоје људи који су рођени за највеће подвиге. Апис је био један од њих.
Пуковник Димитријевић једна је од најконтроверзнијих личности из новије српске историје. Играо је кључне улоге у Мајском преврату 1903, повратку династије Карађорђевић, Сарајевском атентату 1914, па и у операцијама Српске војске на почетку рата.
Историчар Срђан Цветковић наглашава да нико не може да оспорава пренос посмртних остатака једног официра у Србију. Он сматра да не би требало развијати култ његове личности.
- Правно, политички, па и војно Апис има сва права да почива у отаџбини - каже Цветковић. - Чуди ме, међутим, да је ниосилац ове идеје министар Вулин, који је на челу изразито ненационалистички дефинисане странке.
Идеју о преносу Аписових посмртних остатака подржава и Вељко Ђурић Мишина, први човек Музеја геноцида. Он каже да су Аписове заслуге за Србију изузетно велике.
- Био је изузетно способан официр, велики патриота и човек богате биографије - каже Ђурић. - Сигурно је да његов значај у српској историји надилази одговорност за Мајски преврат, који је најчешће коришћен за креирање негативне слике о њему.

ПУКОВНИК ПРИПАДА ИСТОРИЈИ
АПИС припада домену историје и заиста га не видим ни у једном контексту овог времена, каже историчарка Бранка Прпа. Његову улогу, како каже, треба сагледавати у контексту историје Првог светског рата.
- Нејасно ми је чиме је ова акција мотивисана, као и полемике које Апис и данас изазива у домаћој јавности. Расветљавање његове улоге у прошлости требало би препустити историчарима.


Аписове кости враћају Београду | Друштво | Novosti.rs

петак, 16. октобар 2015.

....Тврђава Градац код Тутина, старословенско светилиште на Пештери, затим Дестиника, прва престоница преднемањићке Србије, код Сјенице

Непознато село штитара

Драгица Премовић-Алексић описала око 1.500 локалитета на подручју Новог Пазара, Тутина и Сјенице
Петрова црква – сведок векова (Фото С. Ба­кра­че­вић)
Нови Пазар – Скоро да нема краја где земља крије бројне трагове историје као што је то у југозападном делу Србије. У књизи „Археолошка карта Новог Пазара, Тутина и Сјенице”, на преко 600 страна, директор Музеја „Рас” археолог Драгица Премовић-Алексић даје приказ свих археолошких локалитета у ове три општине, од најпознатијих попут Петрове цркве или тврђаве Рас, до старих сеоских гробаља, која неретко народ назива грчким или латинским, дуварина или остатака некадашњих насеобина.
– Овај крај је био на неки начин бела тачка на археолошкој мапи Србије – истиче Драгица Премовић-Алексић и подсећа да су средином прошлог века двојица признатих српских архитеката Ђурђе Бошковић и Бранислав Вуловић први обишли и евидентирали тада познате археолошке локалитете. По оснивању Завода за заштиту споменика културе у Краљеву 1965. године, такође су вршена археолошка истраживања.
Иако је као археолог Музеја „Рас” читав радни век провела на местима за које су постојале назнаке да земља крије трагове прошлости, Драгица Премовић је скоро сваку чуку и свако село обишла поново.
У књизи је сабрано око 1.500 археолошких локалитета расутих на подручју ове општине. Највише их је у Новом Пазару – 651, 415 у Тутину  и 460 у Сјеници. Најстарији траг живота је у Смолућкој пећини код Тутина са налазима из праисторије, односно старијег каменог доба, затим у Напрељу код Новог Пазара из млађег каменог доба и на Дојевићу, 6.000 година пре нове ере.
Локалитети нису хронолошки приказани, јер су многи постојали кроз неколико епоха, каже директорка музеја, и наводи пример Петрове цркве са остацима праисторијских тулума – хумки, преко римског периода до средњег века. Или тврђаве Рас, у којој је нађена праисторијска керамика, али и остаци средњовековне ковнице новца.
Из књиге се сазнаје да се у јавности непознато село Тушимља у новопазарској општини први пут помиње у Бањској повељи 1316. године. Становници овог села су, према попису из 1455, године били штитари и били су обавезни да годишње дају 12 штитова. И ово село има Црквину и место Крстачу са остацима цркве из 14. века.
У књизи су приказане географске, рељефне, климатске, геолошке и природне особености овог подручја и историјске прилике од када су се овде насељавала номадско-ратничка племена, преко Аутаријата и Дарданаца, римске империје, Византије, старословенског периода, средњовековне преднемањићке и немањићке Србије, доласка и владавине Турака до новије историје. Сведоче о томе тврђава Градац код Тутина, старословенско светилиште на Пештери, затим Дестиника, прва престоница преднемањићке Србије, код Сјенице.
Ипак, најбројнији су локалитети који сведоче о средњовековној српској историји, која се „чита” из налаза код Петрове цркве, сопоћанских фресака, кула Ђурђевих ступова, зидина Јелеча…
Кроз цртеже, мапе и детаљан опис дати су подаци о сваком селу, чак засеоку – када се први пут помиње у писаним документима (владарским повељама, а чешће у турским пописима из 15. или 16. века). Сеобе и ратови учинили су своје, многа од тих села или су се испразнила, или је промењен етнички састав становништва.
Скоро да нема села у коме се неко место не назива црквином, а на коме се налазе остаци некадашњих цркава и у коме се неко гробље не назива грчким, понегде латинским, а надгробне плоче указују да је реч о српском гробљу. – Карактеристика овог краја јесте и то што се на многим местима православна и забележена муслиманска гробља налазе близу, најчешће на педесет до сто метара, с тим што се у близини православних гробаља често налазе и остаци цркава – указује Драгица Премовић и додаје да су нарочито занимљиве мале, минијатурне цркве, које су укопане у земљу.
Ауторка указује на то да се трагови прошлости често из немара или незнања уништавају, па се дешавају апсурди да су гробља у нечијем власништву, на имању, а домаћин процени да му нека стара надгробна плоча баш одговара за праг штале.
Уз тврдњу да је реч о књизи од капиталног значаја, етнолог из Републичког завода за заштиту споменика културе Божидар Крстановић каже да је археолошка карта Новог Пазара, Тутина и Сјенице „незаобилазна за сва будућа истраживања, непрелазни бедем за олаке квазинаучне промене наше историјске прошлости, које су баш ових година актуелне, и темељ за сваки озбиљан научни рад”.
С. Бакрачевић објављено: 30.12.2014. у Политици

_______________________
џангризалосаурус старији | 30/12/2014 08:13
Нека села у том крају и данас носе имена по израђивачима оклопа, кулама стражарама...Многа села Старог Раса се помињу у повељама српских владара, само то нећете наћи ни у једном уџбенику историје или видети у документарној емисији. Кратко време сте те податке могли да видите на једном порталу сјеничке општине а онда су нестали. Било би добро снимити емисију о средњевековној историји тог краја, материјала има.
Radisa Stefanovic | 31/12/2014 08:36
Postovana gospo.Premovic cestitam na ogromnom trudu koji ste ulozili da bi istina ugledala svetlost dana.Vasa knjiga ce biti veliki doprinos strucnoj javnosti da svedoce istinu o Raskoj oblasti.Nazalost nasi strucni ljudi su prepustili ovaj teren onima koji bi hteli da zatru ime Raska oblast a da taj reon nazivaju nekim drugim imenom.Najveci problem zasto se velica to drugo ime snose nasi nepismeni politicari.Nadamo se da ce se posle ove Vase posvedocene istine mnogi trgnuti poceti vise da spominju ime Raska oblast .Jos jednom sve cestitke.

петак, 9. октобар 2015.

Остаци Содоме и Гоморе




Археолози верују да су ово остаци Содоме, Фото: Профимедиа
Ово може бити можда и најважније археолошко откриће у историји човечанства. Изгубљени библијски град представљао би својеврсни споменик бронзаном добу, његовој величини и богатству, а могао би да нам помогне да схватимо како су се градови-државе формирали у периоду између 3.500 и 1540 година пре Христа.
Вођа археолошког тима, професор Тим Колинс са Универзитета Тринити у Новом Мексику, сматра да су након деценије копања у Тал ел Хамам долини у Јордану, управо ископали град који је се са Гомором сматра градом греха, порока и разврата.
- Ископали смо рудник злата, античку монументалну структуру и артефакте који нам откривају велики град-државу из бронзаног доба који је доминирао Јорданском регијом и долином - каже Колинс.
Ископавање је ушло у своју 10 годину, с обзиром на то да је Колинс на овом локалитету од 2005 године.
"Веома мало смо знали о бронзаном добу у Средњем Гору (јужна Јорданска долина) пре но што смо почели наш рад 2005. године. Чак и већина археолошких мапа овог подручја, на овом месту су имала празнину. Оно што сада имамо у нашим рукама је највећи град-држава оног времена.

Уништење Содоме и Гоморе (ИЛУСТРАЦИЈА), Фото: Профимедиа

Поредећи са осталим античким градовима у близини, Колинс је сигуран да је на правом месту.

- Тел ел Хамам се поклапа са свим критеријумима Содоме. Теоретски, засновано на текстовима о Содоми, то је био највећи град који је постојао источно од реке Јордан. Када смо истражили подручје, избор ове локације за тражење Содоме било је логично. Локалитет има горњи и доњи град, пет метара дебеле и 10 метара високе зидове направљене од блатних цигала. Ту су такође и капије, куле и централни трг - каже Колинс.
      = преузето: извор

четвртак, 8. октобар 2015.

Шеих Хосеин: Похлепа је узрок кризе у Сирији, поносан сам на православне Русе и Путина



КРАЈ новца каквог данас познајемо је на помолу, а замениће га новац какав смо некада познавали. Нажалост, крај данашњег новца (долара), који се јасно види, може значити и крај света каквог познајемо. Они који владају светским богатством неће презати да употребе нуклеарно наоружање да би сачували своју моћ, а таквима геополитичке прилике (рат у Сирији) иду наруку јер су их они креирали. Без обзира на то, економија света ће се вратити правим вредностима, "новцу од интегритета" оличеном у злату и сребрњацима. А Христос или Мухамед, кад сиђу на земљу Судњег дана, сигурно неће "плаћати" америчким доларима, ма колико би Џорџ Сорош и слични њему то желели.
Ово је, између осталог, рекао теолог Шеих Имран Назар Хосеин, један од најученијих исламских верских ауторитета, на седници Одбора за економске науке САНУ.
Угледни проф. др Хосеин, који је један од твораца малезијског привредног чуда, пред српским академицима осврнуо се на историју "светске економске кризе", која, према његовим речима, датира од 1971. године, када је Ричард Никсон, финансирајући рат у Вијетнаму, почео да штампа доларе без златне подлоге. У време Кисинџера 1973, светска трговина нафтом почиње да се одвија у петродоларима, а ОПЕК постаје нови инструмент америчке глобалне моћи и нарастајућег богатства.
- Да нема таквих "деривата новца", једна овца би данас коштала као у време Христа, а све цене на тржишту биле би стабилне и зависиле би искључиво од снабдевања. Наравно, економија у којој не могу да се неизмерно богате, не одговара "господарима света" и зато је и судбина цивилизације доведена у питање озбиљном претњом од нуклеарног рата - рекао је теолог.
НЕМА ГЕНОЦИДА У СРЕБРЕНИЦИШЕИХ Хосеин "устао је" јула ове године из Малезије против намера појединих земаља западне цивилизације да се резолуцијом у УН српски народ окриви за геноцид у Сребреници. Тада је рекао да српски народ није планирао никакво истребљење муслимана у Босни, а предлог резолуције је коментарисао као покушај да се за сва времена посвађају православни хришћани и муслимани на Балкану, што би имало огромну штету за обе стране. О блискости између православља и ислама, о Сребреници, кризи у Украјини, значају Крима, затим о догађању у Сирији и руској улози на Блиском истоку, Шеих Хосеин је дао интервју "Новостима", који ћемо објавити у недељном броју.
Др Хосеин, кризу у Сирији види као прекретницу у судбини цивилизације. За разлику од западне цивилизације, коју сматра "варварском", руску православну браћу овај исламски теолог доживљава народом у коме живе хуманост и људскост. Вели да је поносан на православне Русе и председника Путина, који је прихватио цивилизацијски изазов и кренуо да са својом војском прекине рат у Сирији.
- Путин неће одступити и зато је ниво панике међу Американцима и њиховим сателитима толики да може да изазове атомски рат. Руси су племенит народ, који пак неће да ратује атомским бомбама, а то не желе ни земље НАТО - рекао је Хосеин.
- Ипак, на Западу постоје тајне силе и мајстори перфидије, који могу да ланисирају неспоразум, а потом атомске бомбе, после којих ће нестати свет какав познајемо. Као што те тајне силе имају своје планове за будућност света, планове за цивилизацију има и Бог - нагласио је теолог.
Иако Шеих није прецизирао ко је толико моћан да свет поведе у уништење, апострофирао је Израел, доводећи га и у везу са нападом на њујоршке куле. Према његовим речима, Тел Авив би хтео да влада светом са Америком, или уместо ње, али је географски мали.
- Уколико би се свет "смањио", можда би Израел могао да влада - рекао је гост САНУ.
Говорећи о новцу и моћи, новцу и рату и новцу и кризама, Хосеин је констовао да иза свих актуелних светских вратолома од 1999. и напада на Србију, преко Авганистана, Ирака, Сирије и Украјине, као и "обојених револуција" у ствари стоји страх западне цивилизације да се њиховој монети без покрића и богатству које темеље на њој - ближи крај. Оно што их посебно плаши јесте рађање новог економског фактора на светској сцени, организације БРИКС иза које стоје превасходно Русија, па Кина, Индија, Бразил и у нешто мањој мери Јужна Африка. Ове земље у међусобној трговини већ истискују долар, а поготово не маре за нови електронски новац који почиње да се "измишља" као дериват трговања.
- Будућност новца је у његовој прошлости, у златној подлози - констатовао је Хосеин. - То значи и крај "новца без интегритета" какав је створио Запад.
Осврћући се на хиљаде невољника са Блиског истока, који данас као избеглице хрле ка западној Европи где је стваран систем вредности и богатства какво данас цивилизација познаје, Хосеин је указао на историјски цинизам да људи којима је западна цивилизација уништила домове и утерала страх у кости, одлазе тамо где мисле да царује изобиље.
- Као и сви људи који су однекуд протерани, и Сиријци, Ирачани, Авганистанци сањају да се врате кући. Ту чињеницу препознаје Немачка и то би Путину могло да донесе искреног савезника у политичкој арени - рекао је имам.
ТРКА ЗА ЗЛАТОМ
АКАДЕМИК Часлав Оцић, оцењујући излагање теолога као одличан предложак за дијалог, подсетио је да се "трка за златом" на светским берзама увелико води. Најмоћније земље, Русија, Кина, наравно и Америка, утркују се ко ће више откупити племенитог метала чија цена наставља да расте. Према Оцићевом мишљењу, то може да значи и заузимање што бољих стартних позиција у будућој економији, која ће бити другачија од данашње.
Како се могло чути у САНУ, у свету се догађају многе друге "чудне ствари", па је тако из Украјине прошле године авион са 40 тона злата одлетео ван земље на "складиштење" у трећу земљу. И наша држава је 2000. своје злато уступила истим "складиштарима".
ФЕТВА ЗА ШЕИХА
ИАКО важи за једног од најученијих исламских теолога, Шеих Имран Назар Хосеин "проскрибован" је у круговима актуелних исламских верских учитеља. Како је рекао у среду, на њега је бачена и фетва (по дефиницији, ауторатитивно или стручно мишљење) да његови ставови нису ставови Исламске организације. Подвукао је да се не осврће на фетву, јер "он ислам учи из Курана, а не из организација које имају своје циљеве" и које са вером често немају додира.
Шеих Хосеин у Београду клањаће џуму-намаз у Бајракли џамији, а у петак ће одржати и предавање на Правном факултету у Беграду.
Шеих Хосеин: Похлепа је узрок кризе у Сирији, поносан сам на православне Русе и Путина | Репортаже | Novosti.rs

понедељак, 7. септембар 2015.

Тајна тестамента Јованке Броз

ТЕТКУ, Јованку Броз, Јованка Чолак Кирали срела је новембра 1980. године, шест месеци по Титовој смрти. Претходно, три дана је по новембарској сувомразици стајала испред њене куће у Булевару ослобођења 75 пркосећи органима безбедности, који су покушавали да је отерају. На крају, морали су да је пусте. 
Први сусрет са женом по којој је добила име трајао је, како се сећа ова храбра Личанка, пуна четири дана. Пребирајући данас по тим временима, она прича како је дошла код тетке из неког беса, ината, после гласина које је чула у Запрешићу у Хрватској (где је у то време живела) како је тетка склоњена јер је издала маршала. Тада су у Хрватској, присећа се Чолак Кирали, Брозову удовицу кривили и за то што је Тито остарио, а поготово што је морао умрети. Док је цела земља била у сузама, у средини где је она живела, Тита су највише сажаљевали јер је живео поред, како су је звали, “српске роспије”. Она је хтела и то да каже маршаловој удовици.
Из свог друговања са тетком Јованком Броз, за све време док је била “склоњена и заборављена од света”, наша саговорница издваја два дијалога. Ни данас не може да их са сигурношћу протумачи, али сматра да су битни за сећање на њу.
Вели, први је вођен 2006. године у Јованкиној кући коју је чувало “јако” обезбеђење, а повод је била једна у низу провала у њен дом, када су јој нестали неки лични папири и ствари.
- Питала сам је: “Тетка да ли ти нешто пишеш, да ли нешто желиш да оставиш на папиру иза своје смрти?” - сећа се данас Јованка Чолак Кирали.
Према њеним речима, она се на то само громко насмејала и рекла јој:
- Па ти то знаш. Сви имате по један део мојих мемоара!
ДРУГИ, не мање мистериозан разговор, вођен је телефоном непосредно пред њену смрт, а повод је био последња провала у Јованкин дом, када су обијачи, упркос обезбеђењу, успели да уђу кроз подрум и обију чак седмора врата. Јованка је назвала тетку да чује како је, а ова јој се тада пожалила да се не осећа добро. Резигнирана Личанка том приликом је рекла:

- Ако се мени нешто деси, постоји тестамент и у тестаменту свако има свој задатак!
Јованка Чолак је потом, неколико дана, октобра 2013, била уз постељу своје тетке, али Јованка пред смрт није више помињала тестамент. Умрла је 20. октобра 2013.
Део својих “мемоара” и део свог “тестамента” Јованка Чолак износи за “Новости”:
- Јованку сам новембра 1980. нашла тужну, али у добром здрављу. Била је у некој врсти изолације, али за то није кривила Тита. Одмах ми је испричала да је између њих двоје све добро и да јој је Броз, и пошто је “одведена”, слао папириће са поздравима, чак и храну коју је највише волела - говори Јованка Чолак. - Некадашња прва дама СФРЈ приликом нашег првог сусрета била је у ситуацији као Јозеф К. из Кафкиног романа, али била је и уверена да је све то привремено и да ће другови убрзо увидети грешку.
НАША саговорница сведочи и да јој је приликом тог првог разговора Јованка говорила како никакве генерале није смењивала ни постављала, како се то тада причало. До последњег дана живота тврдила је да је Тита волела свим срцем, а за свој егзодус кривила је љубоморне и зле људе који су се нашли у најужем маршаловом окружењу. Објашњавала је како је она у ствари жртва фамозног “националног кључа”.
- Мене су увек када би се повела дискусија о националном кључу убрајали у српски кадар, а Тита никад нису убрајали у хрватске кадрове - причала је Јованка Броз својој имењакињи, што је ова препричала у својој књизи “Моја тетка Јованка Броз”. - Осамдесетих година, пред Титову смрт, српски кадрови у врху партије и државе осећали су да су закинути за једно место. Као да сам ја у Титов живот изабрана на партијском конгресу. Сметала сам делу српског руководства и зато сам склоњена.
Ова жена даље прича како је поред “личких тема” са тетком увек претресала и високу политику. Титова удовица је тврдила да се СФРЈ није сама распала и аргументима је заступала тезу да је држава била трн у оку, нарочито на Западу. Говорила је да је у Титовој СФРЈ било више слободе и демократије него у свим њиховим западним земљама заједно јер Запад је своје народе “држао у сталном страху од друштвене имовине и социјалне првде”.
- Она је била комуниста, али није била атеиста - сећа се Јованкина сестричина. - Бога је звала инжењер и имала је јак осећај да ће тај њен инжењер угодити неку њену правду и истину пошто су другови били неми и глуви.
Сећајући се 33 године друговања са Брозовом, Чолак Кирали подсећа како су се за све то време време на власти мењали многи. Они се са својим претходницима баш ни у чему нису слагали. Само једна ствар им је била заједничка, равнодушност према судбини Титове удовице, а сва брига о њој сводила се на једно питање: да ли другарица Броз пише мемоаре или их је већ написала. Ако их је написала, где их крије?
- Када је деведесетих на чело Србије дошао Милошевић, обећао је Јованки да ће и она бити убудуће другачије третирана - наставља наша саговорница. - И заиста, Огњен Грковић и Ранко Бугарчевић из Меморијалног центра “ЈБ Тито” који су дотле “управљали” Јованкином судбином, нису више долазили на њена врата да јој прете и “уче” је шта сме, а шта не. Међутим, за време Милошевића ни други из власти је нису посећивали али ни лопови нису улазили у њен дом. Када је Милошевић пао, и пред слом његовог режима, тетка Јованка је накратко била на страни “долазеће демократије”. Мислила је да и за њу долазе бољи дани. Убрзо се разочарала. 
Јованка је сахрањена у Кући цвећа, поред Брозовог гроба

ПРВИ ИЗЛАЗАК ИЗ КУЋЕ
РАВНО 15 година Јованка Броз није смела да напусти своју назовивилу, и да се прошета по улици. Дозволу за излазак добила је тек 1993, а разлог је био посета Ечкој, где је живела њена сестричина Јованка Чолак Кирали.
Ова жена данас прича:
- Чекала је месец дана сагласност и потпуно неочекивано, добила ју је. Ја сам у Ечкој у свом дому окупила фамилију, наше Личане, и то је било спектакуларно. Јованка је дошла у службеном возили, а стотине људи тискало се да је види. Сећам се и личког менија.
Нажалост, одмах по повратку у Београд, Јованкин службени аутомобил се покварио, одвезен је у сервис и она га више никад није користила.

ОД ЛИКЕ ДО ЕЧКЕ
* СЕСТРИЧИНА Јованке Броз рођена је 1951. године у Титовој Кореници у фамилији Ђерић. Име је добила по славној рођаки и животном сапутнику председника СФРЈ.
* СУДБИНА жене по којој је добила име у великој мери одредила је и живот Јованке Чолак Кирали. Развела се и побегла из “мешовитог брака” у Хрватској. Деценију касније уследио је поново рат, у ком је опет Лика страдала.
* НАЈМОЋНИЈА од свих Личанки у СФРЈ тада је била увелико изопштена и немоћна, а Јованка Чолак Кирали маршаловој удовици је постала и “прозор у родни крај”.
* ЈОВАНКА је живела у овом периоду у Минхену и Ечкој и све време је била део мреже за помоћ српском народу из дијаспоре.


Тајна тестамента Јованке Броз | Друштво | Novosti.rs

недеља, 6. септембар 2015.

Стојан Новаковић (1842-1915)

Чиме се све за живота бавио и какво је разноврсно и моћно дело иза себе оставио Стојан Новаковић (1842-1915), тешко је само набројати: два пута председник Владе, неколико пута министар, дипломата, оснивач Напредне странке, историчар књижевности, песник и романсијер, филолог, преводилац, први библиотекар Народне библиотеке Србије, археолог, хералдичар, председник Српске краљевске академије, оснивач СКЗ... О томе сведочи изложба "Стојан Новаковић, државник, научник, библиотекар", која је, поводом века од његове смрти, јуче отворена у Народној библиотеци Србије.
Посетиоци могу да виде прве књижевне радове млађаног гимназијалца, затим студента, његово последње књижевно дело, историјски роман "Калуђер и хајдук", преводе (Пушкина, Волтера, Ранкеове "Историје српске револуције"), "Српску граматику", студије "Срби и Турци 14. и 15. века", "Васкрс српске државе" (о Првом српском устанку), дела из историје, географије, на десетине расправа и чланака... Са само 23 године написао је "Историју српске књижевности", која представља прву целовиту историју књижевности код Срба, делима "Српска библиографија" и "Српска књига: њени продавци и читаоци у 19. веку" ударио је основе нашој библиографији и библиотечкој теорији.
Новаковић је врло рано схватио значај науке и културе за српски народ и тог принципа се држао целог живота. Био је један од потписника "Научно-патриотског позива" из 1867. у коме се може прочитати: "Прва је наука познати себе. Народ, који себе из основа и у сваком погледу добро познаје, тај ће народ свакад имати у себи најпоузданијег јемства за свој напредак у сваком правцу".
Током целог радног века проучавао је српску прошлост, али је био непрестано загледан и у будућност свог народа. На питање уједињења српског народа гледао је прагматично, залагао се за коришћење мирних средстава уз подршку дипломатије и говорио да "добар споразум вреди више него најсрећнији рат". Као политичар Новаковић је био противник аутократске владавине два последња Обреновића, упорни приврженик увођења уставног поретка и будућност земље видео у демократији у, како је говорио, "општој равнотежи врховних власти".
Изложбу је отворио Милош Ковић, професор Филозофског факултета у Београду, који је истакао да још нисмо свесни величине и значаја Новаковићевог дела.
- Неопходно је прихватање мудрости и искуства од својих предака, што се чини у многим земљама. Њихови патуљци пењу се на леђа њихових џинова, како би боље и даље видели. Код нас то није случај, па смо зато тамо где данас и јесмо.
За пример да је Новаковић препознат у свету као великан Ковић је навео превод његове књиге "Село" на јапански језик. Очигледно је, истакао је Ковић, да су Јапанци схватили да од Стојана Новаковића имају шта да науче. На отварању изложбе су говорили и Драган Бараћ и аутор поставке Душан Никодијевић.

СУПРУГА И САРАДНИК
Као значајан датум у Новаковићевом животу Никодијевић је издвојио 26. јул 1864. када се оженио Јеленом Кујунџић, сестром Милана Кујунџића Абердара, филозофа и књижевника. Јелена је била једна од ретко образованих жена тога доба у Србији (преводила је са француског, а говорила немачки и руски) и супругу је била први сарадник, нарочито у гласилу "Вила". Радила је као болничарка у српско-турском и српско-бугарском рату, за шта је и одликована. У њиховом браку родили су се Милица и Милета, који је био професор Правног факултета у Београду.


Џин међу Србима | Култура | Novosti.rs

четвртак, 18. јун 2015.

КЛИЦЕ:избор: анђео чувар, и "Заветине"

Анђеоски број 6: Метатрон

.... Према црквеном предању, које је најбоље изражено у спису псеудо-Дионисија Ареопагита „О небеској хијерархији“, анђели се деле на три хијерархије: вишу, средњу и нижу, а свака хијерархија се даље дели на три чина[4].
ВишаСерафими су четворо- односно шестокрилати симболи светлости, жар Божије ватре (Језек. 1,5, Иса. 6, 1), распаљују огњену љубав према Богу и најближи су Богу
Херувими просвећују премудрошћу и богопознањем, чувари су раја (Пост 3, 24)
Престоли су разумни и по благодати богоносни, изливају силу правосуђа на престоле земаљских судија и владара (Кол, 16)
СредњаГосподства господаре нижим чиновима, дају силу и мудрост, уче друге да владају вољом и осећањима
Силе спроводе непоколебиво вољу Божију, дају силу чудотворства
Власти представљају неуништавајућиву хармонију, кроте демоне, одбијају искушења
НижаНачела начелују нижим анђелским чиновима, брину за народе и световни суд
Арханђели благовесте, пророкују, укрепљују веру
Анђели су анђели чувари, војска небеска (Јов 19,12, Пс 103, 21), духови (Откр 1, 4), јављају мање тајне и намере Божије, подстичу на врлину, стоје људима најближе
Само највиши чин прима светлост и познање од самог Бога, а сви нижи чинови се просвећују и примају тајне од виших чинова.
У јеврејеској традицији помињу се још и:
МЕТАТРОН: анђео мисли и свјетла.
АМИТИЕЛ: анђео истине.
АНАЕЛ: анђео златне светлости и страсти

Анђео се у исламу назива мелек (арапски: الملك, ал-малак). Мелеки су, према исламском веровању, часна створења која је Бог (арап: Алах) створио од светлости (арап: нур) да би вршили његову вољу. Поређани су у хијерархију на чијем врху се налазе:
Џибрил (Гаврило), задужен за достављање Божје објаве изабраним веровесницима и посланицима; Микаил (Михаило) је задужен за кишу и биљке;
Исрафил чије ће пухање уништити креацију на крају времена;
Азраил, анђео смрти за узимање душа у часу смртном

Ибн Маџа каже о мелекима следеће:
"Вјерује се да су мелеци од једноставне супстанце (створени од свјетла), надахнути животом, говором и разумом, а разлика између њих, џина и шејтана јест у врсти. Знај да су мелеци чисти од жудње и ометања бијеса. Никад нису непослушни Богу у оном што им нареди, и раде оно што им се нареди. Храна им је величање Његове славе, пиће им је објављивање Његове светости; разговор, заједничко сјећање на Бога, нека је узвишено Његово име; њихово задовољство јесте Његово обожавање. Створени су у различитим облицима с различитим способностима
   ---------
Метатрон помаже да у животу приметите битне ствари. Према легенди је давно живио на земљи као човек и после смрти је постао Божји чиновник. Као анђео помоћник првенствено усавршава способност како да сами прецизно и ​​суставно напредујете у животу. Преко њега ћете лакше видети ствари из света и из своје околине које служе само тамној страни или како вас силе желе скренути с вашега пута. Помаже у организацији и да се посветите правој животној каријери. Уосталом као и сви, и Ви сте дошли на овај свет с неком мисијом. Анђеоска порука за Вас: увек се концентришите на драгоцене ствари!

___________________________________________

    Подсећања  - ПОСЛЕ ПЕТНАЕСТ ГОДИНА


ПЕСМА ИСТОЧНИКУ


                                На источник, на извор
                                ниједна река се не враћа
                                до у виду облака.
                                На источник, на извор
                                ниједан пут се не враћа
                                до у виду чежње.
                                О, путе и реко, облаче и чежњо,
                                шта ћу бити када се будем вратио
                                на источник, на извор?
                                Бићу ли чежња онда? Бићу ли облак?

                                Лућијан БЛАГА  (1895 - 1961)
                                Превео са румунског Ратомир Марковић

ЧИТАОЦУ


                Од Васкрсенија објављиваће се двонедељне или месечне свеске под заједничким насловом  ЗАВЕТИНЕ, све до Петровог поста. Свеске су наставак "Годишњака" Заветина (излазио до 1997. године). Свеске почињу да излазе у најгорим издавачким и другим околностима, без новчане помоћи ма ког мецене (инвеститора).
                Две ствари  ће имати овде најповлашћенији простор : Нова митологија,  књижевност истинита. Књижевност која се не може фалсификовати. Која има само два циља : Истину и Лепоту.
                Истину која није ништа друго до истина, која је баш зато ( Хаксли је то знао) - антиприродна, апстракција, на њу ништа не личи што је из правог света.
                Природа зрачи лепотом. "У природи се веома много ствари страних ствари меша са битном истином. То је разлог што уметност тако понесе човека - то што се она не моче фалсификовати и далеко је од несуштаствености правог живота."
                Колико у данашњим часописима има ствари које су  у директној вези са битном истином? Лепотом?
                Магла, прашина, дим, струготина, лутке... Нешто много горе од базара и куплераја. Права оргија књижевних надуваних балона, који и не слуте колико је узбудљивија најобичнија порнографија!...
                Кулисе, кулисе, кулисе!Српска књижевност  већ деценијама тавори у кулисама, иза кулиса, у близини кулиса. Она долази у шињелу анахронизама, налик на велико Потемкиново село, у чијој  изградњи и  подизању учествује већина  часописа...Ех, колико је оних који праве те часописе и оних који сарађују у њима, који су се толико литераризовали, замислили себе као хероје читавог низа дела које су сами замислили : и шта? Најпогрешнији и наопак начин супростављања свету, чак и самом себи. Јер задатак живог човека и живог часописа, наравно, није да апстрахује себе, него да живи!
                Све је у сенци  трговине, политике и донекле религије - најпрљавијих ствари... Неизрециво је шта се све објављује  као уметност! Вечни и непролазни позив уметности је да даје све чисто.              Сви  часописи  као да су мртви, или на издисају, барем они које  читамо последњих десетак, двадесетак, па и педесетак година. Ако још неки и излазе, то је с мене па на уштап, и тамо више не сарађују живи људи, него мртви, авети. Па кад је већ тако, господо, има ли смисла куповати и читати такве ствари? (Не умем да разговарам са мртвим, осим, понекад, у сну... Ако већ треба да читам мртве или угушене часописе, онда радије , повремено, ХХ ВЕК.)
                Познавао сам не једног уредника часописа, и многе писце, и сви су штампали своје и рукописе  пријатеља, углавном о туђем руву или круву...Никада нису штампали непријатеље, како овде радо називају независне духове, слободне стрелце и људе друкчијег мишљења и сензибилитета. Треба ли жалити због тога?
                Мртви су часописи, мртав је књижевни живот, мртва је  литература. Мртви су критичари и критика. Све је мртвосано. Многи писци су се помирили са тим, лепо умрли, нестали ко ноћни духови. Ишчезли су без трага и гласа и они уредници који су  умели да окупе стотинак сарадника. Зато више нема  живих часописа. Нико нема ни петље, а нити може да одреши кесу  да би поплочао пут према књижевној слави незахвалника. Бастион официјелне литературе и критике успављује. Поникао у близинама власти, он се увек размножавао ванкњижевним "оплођавањима" : Псудохијерархијама,   псеудоканонизацијама, псеудоантологијама        Наравно да би било добро да постоји неки, макар један жив часопис у којем би један, два или десет писаца могли да се сретну са њиховим евентуалним читаоцима. И читаоци су почели да испаравају... Сви су заборавили где је почињало све, па и слава. Часописи су били понекада дивни сусрети, и кад су престали да то буду, кад је нестало радости и наде, и часописи су полако нестали... Сви су заборавили све, па и на Достојевског и његовог ГРАЂАНИНА, или  на Розанова  и  часопис који је сам издавао, уређивао и испуњавао својим  текстовима (Апокалипса  нашег времена)...
                Ја нисам. И данас, по ко зна који пут, прелиставам  Пишчеве дневнике  Достојевског  и  белешке Розанова.
                "(...) Нема сумње да је дубока основа свега што се сада збива у томе, што су се у целом европском, па тако и у руском човечанству створиле колосалне провалије у ранијем хришћанству; и у те провалије руши се све : престоли, класе, сталежи, рад, богатства. Сви су уздрмани. Сви пропадају, све пропада. Али, све се то  стропоштава у празнину душе, лишене древне садржине..."
                Тако пише Розанов, крајем 1918. године.
                Осамдесет и нешто година касније још увек се копрцамо у "колосалним провалијама". Све је отишло доврага, "пресечено", пропало.
                Јављамо се из амбиса ("колосалних провалија"), надајући се да ће наш глас допрети до  ретких и можда   сличних -  људи  пуних  душа, испуњених  древном садржином.
                Оглашавамо се из провалије пуне "људи који у ствари не знају шта желе рећи, али који имају јаку потребу да пишу.
                Шта се догађа? Пише се оно што пролази, оно што не кошта ништа и што нема никакве тежине. Али се ови претходни изрази замењују јачим речима, мењају се, усавршавају.
                Сва снага се користи у тим замењивањима : пење се до необичних  "лепота"..."
                Тако је Пол Валери описао Књижевност. Инсистирајући  да "систем"  "замењивања"  "буде организован"...
                "Морал" овог творца ( он се није позабавио тиме " да изгради један "),  допушта чињење сваког зла "које желимо, под изричитим условом да смо га јасно желели и предвидели као зло, уопште се не штедећи од сазнања, пошто брижљиво сиђемо у своју личност, у своје вероватне последице, у добро које желимо да извучемо одатле - и сматрати као апсолутно забрањену сваку пукотину за кајање, све оно што би учинило да побљујем своју прошлост и што би упрљало данашњи дан - сутрададан.
                Чини што год желиш уколико можеш да поднесеш неограничено.
                Свет вреди тек у својим крајностима и траје тек захваљујући средствима.
                Он вреди тек кроз ултра и траје кроз умерености.
                Покажи у једној реченици њен блесак, њен одговор, њено ништавило, њене темеље..."
                Свеске призивају праве писце и слободе; оне ће да излазе као мале књиге. Без потпоре, инвеститора и спонзора. Могу у њима да сарађују сви они чије су мисли изванредно бистре и којима забава није једина намера. Од девет до сто девет година...


Михај  ЕМИНЕСКУ
                                                 ( 1850 - 1889 )

                                                АКО СЕ ДАЊУ...

Ако се дању деси да те видим
Сигурно ћу ноћу липу да усним,
А ако преко дана сретнем липу
Гледаћеш ме целе ноћи у мом сну.

                                Превод са румунског и напомена Ратомира  Марковића.
                               
                *
                Ове године се прославља сто педесет година од рођења највећег румунског песника Михаја Еминескуа.
                - Па зар ово није песма Никите Станескуа ? - сигурно ће неко да упита.
                То питање је, уствари, један од доказа да је Еминеску модеран песник, наш савременик...

      (извор: из штампаног издања часописа ЗАВЕТИНЕ  5-14 /2000, Београд. Уводни делови. Часопис постоји у фонду НБС.)

КАЛЕНДАРИ ВАЛТАЗАРА ПРЕВАЛЕЗА или ЗМИЈОНОША (тринаесто сазвежђе)

КАЛЕНДАРИ ВАЛТАЗАРА ПРЕВАЛЕЗА или ЗМИЈОНОША (тринаесто сазвежђе)
Књига без краја о бескрајном

Позајмна, виртуелна библиотека ДЦЗ ,1 (књиге) Библиотека дигиталних издања - књиге

Позајмна, виртуелна библиотека ДЦЗ ,1 (књиге) Библиотека дигиталних издања - књиге
Uoči 68. rođendana pesnika Bela Tukadruza (alias M. Lukića), pretplatnici mogu čitati novi rukopis, tj. knjigu na lokaciji DICA - Dokumentaciono informacioni Centar Sazvežđa Z