Ових дана навршава се, ево, тридесет девет година од оног смраченог кишног понедјељника, 26. марта 1984. године, када је Бранко Ћопић кренуо у своју посљедњу шетњу. Оставивио је за собом опроштајно писмо које је завршавало ријечима: Збогом лијепи и страшни животе!
1. Од првих новинских прича у „Политици“, од којих се издржавао у студентским данима па до краја живота, Бранко Ћопић је остаo једини професионални писац у социјалистичкој Југославији, што собом довољно казује колико је овај великан српског пјесништва безалтернативно схватао списатељски позив. Познаје ли се пак иоле његов стваралачки опус онда се без имало двојбе може изрећи суд да је тај најзавичајнији од свих српских писаца свој ванредни таленат посветио управо свом подгрмечком народу пратећи његов страдални пут од 1941. до 1946. године. Мање је познато да се на тако нешто Ћопић тестаментарно заклео у оној дугој ноћи без звијезда уочи Видовдана 1941. коју је провео у усташком казамату Соколског дома у Босанској Крупи. Управо тамо су усташке власти данима приводиле похашшене Србе, да би их на велики српски празник одреда поклали, а један дио, не могавши у раке смјестити толика тјелеса, у ноћи одвезли камионима како би их свезане по неколико бацали у Црно језеро покрај Крупе. Памти се да је само у току јуна и јула од усташког терора године 1941. убијено преко 5500 већином тежака, само зато што бијаху Срби.
Такву судбину за длаку је избјегао и сам писац заточен скупа са српским кулучарима и осталим сељацима похашшеним тог „црног понедјељка“ уочи Видовдана на пазарном дану у тој доцније опјеваној босанској вароши. За једну ноћ двадесетшестогодишњи писац је напола посиједио. Управо тада завјетовао се да ће да опише овај народ коме је запријетио геноцид, потпуно истребљење - ако остане жив! А остао је вишњим случајем, тако што му је од усташа главу откупила мајка Соја, новцима добијеним од „Ракићеве награде“ коју му је уочи рата додијелила Краљевска академија наука и умјетности за прву збирку приповједака „Под Грмечом“.
Поменуће те новце које је мајка Соја однијела усташког логорнику Муратбеговићу, предратног учитеља из Хашана, и своме посљедњем саговорнику, пријатељу Момчилу Срећковићу, са којим се запутио у oну страшну шетњу пред скок са моста: „Знаш ли ти да сам тада добио прву хиљадарку у животу, знаш ли ти колико је то било пара, био сам богатији од цара.“
Ко је тада могао и да наслути да ће је тај исти Бранко, који се спасао управо захваљујући пјесничкој награди, једном да оконча свој живот зато што се титоистичка власт побојала његове сатиричке оштрице и `правећи од мрава носорога` кренула на њега да га уништава свим средствима принуде и застрашивања?
Ваља забиљежити и ово: истога дана кад су га за откуп пустиле, усташе су се још једном запутиле у Ћопићеве Хашане не би ли га поново ухапсиле, носећи нови позив на саслушање. Не знајући да јој је син већ пуштен из казамата, мајка Соја одбрусила је усташама како им је однијела све паре које је имала и шта сад поново траже од ње. Када се тек треће ноћи онако измрцварен прикрао кући, мајка му је предала нови позив за саслушање, на чијој полеђини је он смјело отписао: Једном сам вам допао шака и више никада!
Случај комедијант удесио је да је тридесет три године доцније, а све због непрестаног прогањања и позива на тзв. информативне разговоре, на које је морао да се одазове и тог посљедњег дана његовог живота, немајући куд, велики писац радије изабрао да лично прискочи смрти, не чекајући да она дође по њега. Умјесто да се одазове на још један удбашки позив на саслушање, он изабире да оконча тај свој лијепи и страшни живот скоком са моста Бранка Радичевића1, према коме му је мајка и надјенула име.
Тако се оконачала хајка на писца у коју се својевремено укључио лично и „друг Стари“, који је са говорнице другог конгреса АФЖ-а у Загребу подвикнуо да Ћопић у својој „Јеретичкој причи“ лаже и да је изнио неистину о новој власти, на шта му је пишчева мајка као вијећница без пардона одбрусила: „Мој Бранко никад не лаже!“ И премда је том приликом велики вођа демагошки подвукао да „наша револуција не једе своју дјецу. Дјеца ове револуције су поштена“, та иста „ревољуција“ је на крајње подмукао начин појела најбоље српске синове, о чему свједоче и стихови које су пјевали окорјели ознаши диљем „слободне“ домовине: „Убићемо сваког скота ко је против Капејота! Банда ће се прогонити и она се неће крити! Ко за друга Тита није, нема сунце да га грије!“
2. Од тада па до страшне смрти писца не остављају на миру штокакви криминални типови који су под окриљем УДБ-е добили прилику да муче невине људе и тако стекну политички капитал: што су их свирепо потказивали као непријатеље народа. Таквоме терору био је изложен и Бранко, о чему свједочи најдебљи досије од свих југословенских писаца, откривен у државној безбиједности послије петооктобарских промјена. Све до данас се под окриљем те исте неумрле службе интригирало са Ћопићевом смрћу и пренебрегавао необорив доказ због чега је умјесто да се одазове исљедничком позиву на саслушање, Ћопић тог дана радије изабрао пријеку смрт. Ради се о свједочењу Ћопићевог пријатеља Момчила Срећковића2, кога је зовнуо да га испрати у посљедњу шетњу и на чије очи је скочио с моста. Управо њему писац је признао: „Тужан сам ти, мој јаране, добио сам нови позив за саслушање, `оће они да ми гуле кожу, недам се, неће они више да ми живот загорчавају.“
Оно што се намеће као горак закључак гласи: као што је усташким убицама некоћ давно отписао да им је једном допао шака и никада више, тако је и удбашким џелатима који су га на рате самоубијали, својом `јавном смрћу` на `једном видиковцу`, `стрмоглавом на бетон` заувијек поручио: Довде да, даље не! Отишли сте предалеко! 3
3. Прогон Бранка Ћопића кулминирао је године 1957. у којој је писац био избачен из савеза комуниста чему је претходило хапшење управо у родним Хашанима, у којим је боравио код свог ујака Јандрије Новаковића пишући игроказ „Одумирање међеда“ објављен 1959. У њему је овај „морални историк постреволуционарне епохе“, како га именује Борислав Михајловић Михиз, приказао универзалну тему односа власти и позоришта, у први план стављајући мито и корупција којом се онда и данас владало. Радњу је смјестио у малу општину у вријеме избора за народног посланика, стављајући под нож сатире локалне чиновнике који смишљају начин да оправдају непланско трошење средстава. Рјешење је крајње једноставно: да за све оптуже медвједа. И кад коначно дође до смјене власти, остаје закључак новим општинарима да припазе на медвједе – можда ће им затребати.
Баш у ујаковој кући која се налази повише опјеване хашанске школе, гдје би Бранко одсиједао кад би стигао у завичај4, овај наш директни сљедбеник Радоја Домановића и Бранислава Нушића, писао је своју сатиру мислећи да је бар овдје на сигурном. Међутим, власт, „играјући се скривалице“, како би рекао Михиз, није спавала већ му је у госте послала поткалињског учитеља, доушника5, да као, бива, види чиме се бави већ проказани писац. Кад је добио на читање дио драмског игроказа „Одумирање међеда“, ту прву Бранкову комедију сатиричког карактера, овај ју је брже боље однио у Босанаку Крупу. Сута изјутра по писца је дошла марица и „одвела га у бајбук“, како је знао да каже овај велики шерет, као што је то некоћ учинила и усташка власт. Окрута владајућа идеологије, на коју се с правом односе ријечи Гојка Ђога: „Јадно ли је друштво које суди песника“, ту није стала већ је наставила да „гњави писца“ до задњег дана његовог живота. На попришту једне трагичне културе која убија своје најврсније ствараоце, ако не баш непосредно, а оно онда посредно, тако што их је самоубијала, остало је као трајно опомињуће име овог великог писца.
4. Ово многима као да ни данас није јасно већ радије подржавају дубоко усађен наратив који је резултат контроле ума удбашке власти: да jе писац изабрао јавну смрт у по бијела дана понукан депресијом, тим очајничким криком за љубављу, како је неки дефинишу, што је једним дијелом и тачно. Међутим, наша савјест нас нагони да изрекнемо битно другачију спознају о правој природи његове трагичне кончине – да је Ћопић као велики страдалник титокомунизма скончао свој живот управо мученичком смрћу. Био је то једини излаз који су му оставили његови џелати, извјештени у лову на танане душе, којима би перфидно усадили манију гоњења и спознају да се од те дубоко дехуманизирајуће власти нема гдје побјећи. Све то деценијама сијано «цвијеће зла» код већ седамдесетогодишњег писца дало је своје отровне плодове у скоку са моста, оног смраченог понедјељка у којем је одбио да се јави на саслушање, већ радије изабрао да заувијек „затвори свој дућан“.
Једино то му је било остављено као могућност након дугих година мрцварења праћених терором непрестаних исљеђивања у којима се власт према Ћопићу односила као према ловини ухваћеној у гвожђа полицијских праћења од којих нема спаса. Остао му је на располагању још само тај спасоносни скок са Бранковог моста којим је заувијек умакао својим чудовишним прогонитељима које је породила сверазарајућа идеологија титокомунизма. Њеним џелатима требало је само да стрпљиво чекају да писац лично заврши њихово пројектовано злодјело тако што ће да прискочи смрти не чекајући да она дође по њега.
Све донедавно, до појаве изванредног документарног филма „Мој Бранко не лаже“ Саше Берендике, емитованог на РТРС-у прије два мјесеца, удбашка дубоко огреховљена посткомунистичка власт је понцијевски знала да пере своје злочиначке руке попрскане и пишчевом крвљу тако што је сводила његову јавну смрт на самоубилачки чин једног депресивног писца.Сада је коначно свима јасно да се није радило ни о каквој самотној посљедњој шетњи већ имамо свједока из прве руке, Бранковог пријатеља, пред којим је скочио с моста, а који је пред камером изнио праве разлоге због који се писца одлучио на мученичку смрт. Том протестном смрћу пред лицем Београда Ћопић се симболички придружио оним небројним српским мученицима који су не чекајући да им крвник разбије лобању и гурне у бездану, радије изабирали да својевољно скоче у тамно гротло јаме. Чудесним стицајем оконости познатим само Богу створитељу, велики српски родољубац6 подијелио је своју трагичну судбину са једним од главних јунака романа „Пролом“, Тодором Боканом, који је у много чему пишчева аутопрезентација из устаничких дана, па и у томе скоку у понор пред усташким крвницима.
5. Оно што се на жалост намеће као поразан закључак када је у питању мјесто које овај великан српске књижевности има у нашој култури јесте да је његово дјело и данас на својеврсној црној листи на коју су га ономадне ставили поданички титокомунистички књижевни критичари. Њихови насљедници у своме грехопаду и данас одбијају да се покају већ у име нове владајуће накарадно посрбљене касте настављају да перфидно маргинализују пишчево дјело сводећи га на партизанског и, евентуално, дјечијег писца узгред постављајући острашћена идеолошћена питања попут оног да ли би Ћопић био на нашој страни; тиме и од мртвог Бранка захтијевајући да буде на страни својих властитих крвника.
О тужном Станку Веселици
1.У наставку слиједи један наш аналитички осврт који припада области семиогенезе поетонима, у коме скрећемо пажњу на специфичну особину у Ћопићевој карактеризацији ликова: његовој навици да ремоделује једном већ моделованог књижевног јунака. О каквом се поступку ради, показаћемо на примјеру лика званог Станко Веселица, који је у роману Не тугуј бронзана стражо значењски пресаздан и преусмјерен у новом значењском правцу у односу на исти лик какав срећемо у романима Пролом и Глуви барут.
Познато је да је читавог живота Ћопић душом остао везан за свој завичај из кога „потичу“ скоро сви његови литерарни јунаци који су му се умјели, чим на њих не би будно пазио, да загубе и раштркају по његовом пребогатом књижевном дјелу као ракова дјеца па их је, вајкајући се, морао да тражи. Кад би их коначно пронашао, настављао би да опричава њихове давне подвиге, додајући им нове и тако преобликујући према све нараслијим поетским захтјевима, каткад до мјере да je од некадашњих јунака остајалa иста само подозрива успомена у љуштури од имена. Управо у томе огледала се једна од специфичности Ћопићеве карактеризације ликова: да му поједини јунаци „живе“ у неколико романа, пресељавајући се често и у збирке приповједака све до хумористичких цртица и изванкњижевних казивања.
Један од таквих ликова, поред легендарног Николетине Бурсаћа је и просјак-инвалид Станко Веселица, јунак сјете и хумора, кога срећемо већ у првом роману, фрескоепопеји Пролома. У трећем роману, Не тугуј бронзана стражо, у којем евокативно прати судбину својих подгрмечких земљака при колонизацији у Војводину, неочекивано долази до својеврсне наткарактеризације, додатног преосмишљавања и проосјећавања овог јунака кроз укидање извјесних његових карактеристичних значењских обиљежја и додавање нових, често супротних семантема.
Ћопић је према Станку Веселици осјећао посебну наклоност до мјере да без њега није могао да замисли слику свога завичаја. У Бронзаној стражи он га је повео и у посљедњу, „осму офанзиву“, у обећану земљу, Војводину, поетски га прерађући према лику и подобију легендарног Дон Кихота, када овај просто „прогледава“ и умјесто измаштаних дивова наједном угледа „стварне“ вјетрењаче. Тако и Станко у часу катарзичног просвјетљења, пијан, у банатској крчми спознаје сав трагизам властите личности.
2. У Пролому и Глувом баруту писац је овај лик градио према крајишком културном обрасцу у којем је појава просјака-инвалида уносила радост у учмали тежачки живот и гдје се није зазирало од просјака. У Пролому је тако Станко семантизован као веселник који, навикао на тежак скитнички живот, у првим ратним данима својом појавом као инвалида без ноге тјеши и храбри око себе испрепадане подгорињске тежаке са пуно измаштаног личног јунаштва. Писац га сагледава у односу спрам његовог пријатеља, сиромашног сељака Јовандеке Бабића, познатог по томе што за разлику од поштеног просјака умије да, шеретски казано, `узме туђу ствар без питања`. И иначе, у његовој поетској стилизацији наглашено је присутна аналогија са славним витезом-луталицом Дон Кихотом, чији је крајишки антипод просјак-луталица Станко Веселица, који такође има своју „бијелу кобилу“, а уистину ислужену рагу, али и сабрата, трезвењака Јовандеку. Све су то значајне аналогије које га спајају са славним антијунаком витешких романа, поред оне основне: да ни један ни други не разликују најбоље машту од збиље.
3. У сигнификацији овога јунака Ћопић је уз његово неутрално име „пришио“ онеобичено презиме са наглашено иронијском призвуком којем се читавог стваралачког живот усавршавао овај наш водећи представник сатире у модерној српској књижевности. Стога, питања која се намећу гласе: како је то писац успио да још једном врати осјећање живота овом лику, да му у Бронзаној стражи подари ново виђење, да нас од „новог“ Станка, како би рекао Роман Јакобсон, „боле вилице“? Којим је то поступком умјетник, који има слободу да ствара индивидуална правила, онеобичио овог чудесног устаника?
Управо тако што је прекомпоновао дотадашњи унутрашњи значењски домострој поетонима „Веселица“ извукавши на површину смисла основно значење презимена приказујући га као невеселог. Посљедица тога је да наједном у Бронзаној стражи умјесто увијек веселог просјака, што му и само презиме казује, затичемо тужног проскитаног Станкељу који је једини од досељеника, колониста, проплакао на тој „обећаној“ земљи, Војводини. И иначе, у овоме роману свједочимо чудну промјену: да књижевни ликови из храброг устаничког и ратног периода, какве памтимо из Пролома и Глувог барута, постепено почињу да се деформишу под навалом другачије културе која не припада завичајном подгрмачком топосу са специфичном патријархалном личко-босанском културом. Она се у Војводини почиње да растаче пред навалом другачијих обичаја и образаца понашања, преносећи стару донесену културу са центра на периферију, уступајући мјесто новој банаћанској култури на коју се дојучерашње кожунлије полако навикавају. Међу ријеткима који се нису прилагодинили новим обичајима је управо просјак инвалид Станко Веселица, лик чудесне хуманости, који у колонизацији доживљава свој духовни пад у задимљеној крчми на крају банатског села док пијан приповиједа о својим наводним јунаштвима са легендарним Шошом, у чему личи на свога створитеља, крајишког рапсода који никада није „кадио“ и који се „стално рвао са трагиком“.
4. Пратећи живот својих подгрмечких јунака при одласку из старог краја у колонизацију, писац увиђа како се у новој средини доскорашњи борци и бјегунци мијењају, носећи носталгично у души честицу митске земље медвједа и лептирова и једног неба какво постоји само у Подгорини. Те промјене у погледу на свијет својих ликова које из Пролома претаче у јунаке Бронзане страже, постигнуте су тако што писац ставља у заграду њихова стара значења, не укидајући никад претходни значењски поредак који се од употребе био помало аутоматизовао тако да је почео да шкрипи. На суптилан начин Ћопић у Стражи поткопава већ уобичајену, канонизовану везу између имена и лика званог Станко Веселица, доводећи у епицентар поетске игре очигледни асиметризам, некохерентност која влада између поетонима Веселица и апелатива просјак-инвалид, пријетећи да се троп угаси.
У то име писац пресаздаје дотадашње значењске седименте и гради нови потенцијал скидајући копрену уобразиље са Веселичиног лика како би нам открио једног „новог“ Станка као старог, проскитаног инвалида без икога свога, који је у тој „обећаној земљи“ Војводини стигао на крај животног пута. Суштина нове значењске конструкције одгледала се у томе што је писац „ољуштио“ примарне слојеве по којим је овај поетоним био кодиран да оживотвори лик просјака-инвалида као веселника, чиме код овог јунака оваплоћеног у комуникацији са, нарочито, Јовандеком Бабићем, успоставља нову врсту семиозиса. Умјесто просјака-инвалида са његовом чудесном хуморношћу почињу да претежу значења која га сликају као проскитаног и плачевног Станкељу, што је семиотички преображај достојан голубије природе “витеза-луталице тужног лика“, како је овог најталентованијег од свих умјетника поетске ријечи окарактерисала врла пријатељица Десанка Максимовић. Дјело је поете којег је попут његовог Станкеље дуго држао оптимизам у име кога је поручивао: Живјеће овај народ! чак и онда када је био дубоко свјестан да је његов народ из јуначког Подгрмеча био преварен агитацијом за пресељење у равницу. Да је као награду за своје безмјерно страдалништво у другом свјетском рату био плански расељен по Војводину на отету земљу фолксдојчера, док је онај усташки Подгрмеч остао поштеђен таквог накарадног етноинжињеринга кроз колонизацију чији је далеки циљ био „турски“ Подгрмеч и иста таква Босна. Као у лабораторијским условима стилистичар има пред собом ванредан примјер онога што се зове „поступак онеобичења културних конвенција“7, а што Виктор Шкловски, вођа руских формалиста, именује као „изневјерено очекивање“. Оно, наиме, чини један од најбитнијих конститутивних елемената књижвноумјетничког кода: умјесто очекиваног преображаја просјака инвалида у домаћина, након што је коначно добио свој комад колонистичке земље, постигнут је управо супротан, неочекиван ефекат. Под новим небом некадашњи просјак ипак није постао „нови“ човјек, већ управо обрнуто; Веселица се преображава у плачевног старог просјака свјесног да је за њега све стигло исувише касно. Увијек причљиви Станко уступа мјесто управо трагичном Веселици који је стигао на крај својих животних лутања.
Пресаздање поетонима
1. Поетоним Станко Веселица први пут срећемо на 283. страни романа Пролом8 у сљедећем контексту:
Имали су (укућани Благоја Кртинића) и једнога госта конаџију, просјека с дрвеном ногом Станка Веселицу. Просјак је једини био безбрижан и весео и без престанка је причао и храбрио укућане:
- Их, нек је само бог дао да се Србин дигао на оружје, па сад више не жалим умријети! Ма болан, да ми је каква пушчетина ил сабљетина, ја бих сад овако са дрвеном ногом кренуо сјутра на варош. Бих, господа ми бога и оне моје кобиле! (...) Појашићу оно кобилетине, па ко Краљевић Марко! (...)
- Ама какви Турци, какве Туркеснице! - лармао је Веселица. Ја ћу ти платити све и циглог који дође. Ево, ево, ја ћу ноћаске сербез скинути ову своју ногу и спавати мирно ко дудук ни буве се не бојим. (П 283-284)
Други пут овог Ћопићевог Дон Кихота затичемо у друштву са пајдашем Јовандеком Бабићем.
Стари Јовандека Бабић и просјак – инвалид Станко Веселица сједили су на врх стрма брда Узловаче, међу ријетким жбуњем и потиштено гледали у пространу котлину под собом по којој се стерао њихов раштркани Глибајац. (П 454)
2. Име и лик Станка Веселице, несуђеног Марка Краљевића, богобојажљивог Србина и нераздвојног сабрата Јовандеке Бабића, презимењака славног личког четовође Голуба Бабића, на нивоу ознаке и означеног по постању су кудикамо комплекснији но што се на први поглед чини. Лик Станка Веселице сажима све оно што се у патријархалној крајишкој култури схватало као крајња људска биједа: остарјелог просјака-инвалида, потукача, присиљеног да проси горки залогај хљеба. У својој трагичности које он као да и није свјестан, ни он ни они око њега, Веселица дијели судбину бројних инвалида из првог свјетског рата који су као Срби морали да ратују за интерес Аустроугарске, а против своје православне браће. Такав је и Станко који, баш зато, у себи носи пренаглашено осјећање српства понашајући се као какав витез-луталица, митски Обилић који свети Косово, док је права (метакњижевна) истина, да је ногу изгубио на Карпатима, борећи се против Руса, што сазнајемо из другог дијела Бронзане страже. Пошто од пропале државе није добио ни дрвену ногу, то је сам Станко, кад се издере, „ђеља“, како би се колоквијално изразио подгрмечки сељак, а и његов резонер, Бранко Ћопић.
У једној асоцијацији по сличности писац путем овог јунака призива у сјећање његовог знаменитог литерарног двојника из приповијетке Све ће то народ позлатити Лазе Лазаревића: тако што је наслонио евокативно свог Станка Веселицу на трагични лик војног инвалида који је такође изгубио ногу у рату, а принуђен је да проси премда је ратовао на страни Срба. И један и други спознају горку истину да њихове ране нико неће позлатити, већ им остаје нада да ће им једном бар Бог платити. Спрам Лазаревићевог јунака стоји Ћопићев Станко из Пролома натопљен лириком и хумором, несвјестан властитог трагизма. Како то он „стоји“, одгонетамо преко глагола стати чији је примарни значењски потенцијал писац такође искористио у карактеризацији овога јунака, тако да у слици оног који стоји видимо Станка на једној нози, као „пола човјека“, који кад хода, „цакиће“ или „стува“ о штулу.
4. Владимиру Буњцу, аутору књиге „Јеретички Ћопић“, писац се повјерава како је Станка познавао из Бихаћа у којем је ишао у препарандију, када је и сам био пуки сиромах, премда ово признање не треба схватити дословно, јер из искуства са потраживањем протолика за Николетину Бурсаћа9 знамо како писац умије да љубоморно чува предмет своје литерарне посудбе те да у том погледу зна, шеретски казано, да „свија куке на седмеро“. С друге стране, у то не треба претјерано ни сумњати, било да је ријеч о познатом просјаку-ходалици прије другог свјетског рата, Ђури Гороњи, потеклом из подгрмечког села Кршаља, који је био велика причалица („лармаџија“), мален растом и од жена знао да проси вуну јер му је била најлакша за понијети. Други познати просјак, али не и инвалид, из Ћопићевог родног краја у посљератном периоду био је Дубовичанин Илија (Ићо) Богдановић, који је помало луцкаст живио у своме свијету, а са којим се одреда шалило и старо и младо па и у селу Дубовику гдје се налази заселак Глибаја, а уистину Ћопићев „раштркани Глибајац“, који Станко посматра са Јовандеком.
Једно остаје: овог омиљеног веселника без кога није могао да замисли свој завичај, писац ће да поведе и у обећану земљу давши му прилику да као некадашњи устанички „бригадни ђенерал“ има право гласа на посљератним изборима па чак и да буде онај који ће име села Бурсаћева да предјене у јуначко „Обилићево“.
Танкоћутни хроничар Станковог животописа прати га и у часу када овај добија свој комад колонистичке земље:
Станко Веселица дојахао је до своје колонистичке „парцеле“. (…)
- Пази, па ово је моја земља!
Није се обрадовао, а све је успут у тјескоби очекивања, рачунао да ће баш тако бити.
- Касно, Станко, касно!
- Земљо, земљице па ипак сам те дочекао. (БС 233)
Великан пера из њега је и када продаје колонистичку пацелу и потом је пропије у банатској крчми. Његовом пажљивом оку ванредног психолога чија је свака поетска слика високо проосјећана, није промакло ни то како се први пут увијек лармави Веселица сневелесио. Поприште његових мегдана постаје биртија и у њој занесена прича Банаћанима о наводним јунаштвима на Купресу, „када је и ногу изгубио“, борећи се скупа са легендарним Шолајом. Управо ту, далеко од родног краја, испод означитеља Веселица проплакаће овај дотад „вјечити несавладани делија, крилат а без ноге, жив а погинуо, славан а без ордења и генералских лампаса“.
Испод сивих трепавица крајишког ходалице, вјечитог несуђеног мегданџије, откидају се двије дјечије сузе. Плаче Веселица за Шолајом, плаче за оним другим Станком Веселицом, (М. С.) усамљеном делијом са друмова...
- Пјевајте, другови, а Станко ће плакати, тужни проскитани Станкеља, на мркој, на бијелој, на шареној кобили, несуђени јунак са дрвеном ногом, пола човјека у великом устанку, у јуначком времену! (БС 242)
5. У катаклизмичној сцени плача некадашњег просјака „за оним другим Станком Веселицом“ разбија се дотадашњи привидно кохерентан лик коме је, упркос несагласју, презиме „Веселица“ припадало као његов нераздвојан дио, попут штуле или шарене кобиле. Потресна слика пијаног крајишког ходалице у туђем свијету, међу Банаћанима, `у бирцузу, на старосједилачом крају села`, сцена је духовног пада овог јунака у којој је ознака Веселица трајно престала да изражава његову донкихотовску природу, сводећи је на одбачену љуштуру испод које више не пребива несуђени јунак великог устанка. Слободније интерпретирано, може се рећи да у сцени Веселичиног плача присуствујемо духовној смрти у којој се дешава симболично одвајање душе од тијела, имена од бића овог сиромаха. Од тада, стари означитељ је само сасушени оклоп испод којег узалуд тражимо некадашњег причалицу који не престаје да тугује за драгим Глибајцем и Босном, `студеном замраченом земљом, гдје се мијешају човјекова и вучја сјенка`.
Остаје нам у грлу неизговорено питање: не плаче ли то за тим усамљеним делијом са друмова, несуђеним јунаком са дрвеном ногом, за тим `пола човјека у великом устанку` у једној металитерарној равни још један причалица који је читавог живота својом причом блажио своје и туђе ране тјешећи себе и друге10? Не плаче ли кроз Станкељу и наш драги Бранчило, тугујући за оним младим Ћопићем, пуним вјере `у дан славе који ће доћи`? Станковом самилосном земљаку и храбром крајишком рапсоду који је скончао живот као пројектована жртва брозоморе, на крају Бронзане страже преостало је још једино да то „пола човјека“ „одгега“ до гробља, како би на посљедњи починак испратио побратима Јовандеку Бабића; да ’закуцава успут својом дрвењачом посмртне чавле у сандук пријатеља’.
«Осјетио је … да су се све његове шале и комедијашења разишли по свијету као ракова дјеца, а он остао сам и замукао.
- Куда ћемо сад ного моја – никуда. (БС 323)
1 Ћопић је добио име према овом српском писцу чији је лик био насликан на једној чаши коју је пишчева мајка као ријетку драгоцијеност донијела у Хашане из родне личке Велике Попине, одакле су доселили и моји Стојисављевићи.
2„Необјављено сведочанство о самоубиству Бранка Ћопића“, Ново Видело, Нови Сад.
3Бранко Ћопић је и данас у српској књижевности на својеврсној црној листи на коју су га својевремено ставили ономадни сервилни идеолошки критичари. И данас се нађе покоји представник нове владајуће „српске“ касте, попут академика АНУРС Војислава Максимовића који наставља да „гњави писца“ (Ћопићев појам) кочоперно се питајући „да ли би Бранко Ћопић схватио посљедње ратно вријеме у коме је још једном његов народ доведен пред смакнуће? Да ли би био на нашој (М. С.) страни? Да ли би вјеровао да смо пред жртвовањем морали да прихватимо оружану борбу `до истраге наше ја л` њихове`?“ У: В. Максимовић, Бранко Ћопић – некада, сада и сјутра, Српска вила, Бијељина, 1998, 50. Ово су ријечи једног злонамјерног антићопићевца, који се сумњичаво пита на чијој би страни био аутор пјесме „На петровачкој цести“, „Гроб у житу“, „Пјесма мртвих пролетера“; тај сљедбеник оних истих идеолошких маказара који су Ћопића нагнали „да с моста полети у вјечност“, што би рекао Гојко Ђого и том својом „јавном смрћу“, по ријечима Матије Бећковића свима таквима одбруси једном заувијек – Сиктер!
4 Хашани су за овога писца који „није био рођен да пузи“ и који „никад није пристао да буде књижевник без кичме, без достојанства и савјести“, били његова Јасна Пољана.
5 Увијек под присмотром УДБЕ, писац добија „у госте“ сеоског учитеља из сусједног села Поткалиња, Рајка Микића који се пропитује о чему тренутно пише. Испоставило се да је управо радио на драмском игроказу „Одумирање међеда“. Како је била ноћ, а у селу није било струје, Микић га моли да добије на читање дио текста уз обећање да ће га сутра вратити. Умјесто тога, он га исте ноћи просљеђује „служби“ у Босанску Крупу из које је одмах пристигла патрола са налогом за Бранково хапшење. Слиједом удбашког поступка који се тада закотрљао и није престајао за пишчевог живота, у Београду је хитно сазван партијски састанак подружнице удружења књижевника града Београда којом је предсједавао Добрица Ћосић. Партијска комисија градског комитета одлучила је да Ћопића истјера из савеза комуниста. Поменути потказивач Микић заслужио је аванзовање у културидеолошким службама и преселио се у Сарајево гдје је направио завидну доушничку каријеру, управо у вајној „култури“.
6 Бранко Ћопић је ходочастио Христовом гробу у Јерусалиму као и нашем Хиландару, свјетионику васколиког српства.
7 Исто, 50.
8Б. Ћопић, Пролом, Сабрана дјела, Јубиларно издање, Београд - Сарајево, 1975.
9Бранко Ћопић има неколико верзија ко му је био протолик за Николетину. У: М. Стојисављевић, Семиогенеза поетонима Николетина Бурсаћ, На крају западног пута, књ. 2, Бања Лука, 2015, 35-61.
10Бранко Ћопић отпочео је да прича још у ђачком интернату у Бихаћу, пред спавање својим ковикташима, тако да се знало десити да сви позаспу, а он да и даље прича.
