ВАМА СЕ ОБРАЋАМ, ДРАГИ ПОСЕТИОЦИ, ЧИТАОЦИ, ШИРОМ СРБИЈЕ, ЕВРОПЕ И СВЕТА

ВАМА СЕ ОБРАЋАМ, ДРАГИ ПОСЕТИОЦИ, ЧИТАОЦИ, ШИРОМ СРБИЈЕ, ЕВРОПЕ И СВЕТА
(ВАМА СЕ ОБРАЋАМ, ДРАГИ ПОСЕТИОЦИ, ЧИТАОЦИ, ШИРОМ СРБИЈЕ, ЕВРОПЕ И СВЕТА!) - ЗАШТИЋЕНИ САЈТОВИ/БЛОГОВИ, И ОНИ ЈАВНИ. - "Ови блогови су отворени само за позване читаоце. Изгледа да нисте добили позивницу за читање ових блогова? ...." Да ли сте добили овакву поруку последњих месеци 2017. године - када сте хтели да посетите и читате неки од блогова/сајтова Портала Великих претеча (Сазвежђа З)? Да ли сте се обратили аутору и власнику «Сазвежђа З» и захтевали позивницу? Неки су се обавестили – мали број, и схватили, практично, шта та порука значи. То значи – баш то, што пише. Јавни сајтови, свима доступни годинама, месецима – пре тога, постали су заштићени, приватни. Да би неко могао да посећује те – колико до јуче слободне интернет локације, данас, треба да буде позван од Портала «Сазвежђе З», или да постане претплатник. - Дугог начина нема. .... Тренутно, Портал је допустио, посете, на преко двадесетак јавних локација, и могу их посетити и читати – сви. То ће (по)трајати, најкасније, до краја октобра 2018. године ...После тога?Обавестићемо вас...

Translate

ПоРтАл

ПоРтАл
Сазвежђе З

Осврти




..
..



Ево једне слике са севера, из Шведске (Хипербореје), Бранке Веддер, снимљена ових дана, као и толике друге, на залеђеним и пустим језерима, где је самоћа нека врста стално присутног стања и "јунака", модератора и катализатора, баш добра илустрација за  одабрани одломак чувеног српског критичара, не баш завидне судбине!


ОДЛОМАК ИЗ "САЗВЕЖЂА"  БРАНКА ЛАЗАРЕВИЋА

22. - ВЕЛИКИ ДУХОВИ ЖИВЕ У САМОЋИ И ЖИВЕ ОД САМОЋЕ. Самоћа, одвајајући од живота, појачава га, удваја га, те се може боље да види. У самоћи човек боље прегледа себе и, преко себе, и остале. Декарт је говорио даму је увек најбоље било у Амстердаму, јер се "тамо цео свет бави трговином", те је тако он сам.

             (извор: Бранко Лазаревић: УМЕТНОСТ И ЕСТЕТИКА. - IDEARIUM. - Сабрана дела,књ.5. - Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005, стр. 194)

ЛеЗ 0013661      


СВОЂЕЊЕ САЗНАЊА НА ЗВУК
(Петар Жебељан: ФЛОРЕ И ФАУНИ, Удружење књижевника Србије, Београд, 2015.)

Ево једног малог прилога за размишљање у пољу гледања, читања, замишљања и виђења (не)видљивог света флоре и фауне, а повод је нова песничка књига песама “Флоре и фауни” Петра Жебељана (Перлез, 1939). Фокуси, на које нас аутор  упућује кроз унутрашње наслове “примера и актера” овог асоцијативног песничког здања, представљају офантастичене метафоре, које праве песнике остављају без даха док се пишући муче са изазовима мистерија и хистерија израза које служе.
Зоран М.Мандић март 2015.
Зато се с правом може, како то у поговору примећује Радивој Констатиновић,  потврдити да је Жебељан изнедрио, саставио, или здружио песме, које подсећају на римске камеје”, а у којим “дрвеће и биље имају душу као код старих Грка, који су веровали да сваки грм има божанство”. Уз важну напомену да је “Њу”- Песму тешко преварити, без обзира на њен женски сензибилитет, који увек хоће у висину неослобођен од лепоте прича о: сањарењу, пролазности, растакању, прождирању, сумњи, кукавичлуку и низању утисака и спознаја. А, кроз све те путеве и  странпутице речи Жебељанових песама боре се сводећи сазнање на звук. О овој “борби” лепо је писао Недељко Богдановић у својим “Изнудицама”  наводећи “да онај који их буде читао избећи ће недоумице, уколико не буде одвећ горд, ако схвати да је смисао у мислима, и да је кретање одгонетање истина које су већ други именовали. Зато и треба послушати  песнички савет Недељка Богдановића да “треба учити од птица – које одлећу са места само да би стигле на ново место од росе (која испуњена топлим зраком сунчаним) најаче сја у тренутку када је највише изложена умирању од трава које кад завену миришу понајбоље, од воде која се мири с тим да тече само наниже, а хоће ли навише мора се предати испаравању, бити нешто друго, бити облак најчешће, који и не зна да крије дугу, све док му се сунце не јави са праве стране.”.

Жебељанове песме у зоо парку “Флоре и фауни” крију одговоре које читаоци могу пронаћи док у њему чекају да се нешто догоди у њиховим животима, било као опомена, било као узор веровања у све што је Бог начинио од својих најбољих идеја, као и наду “да ће човек једном престати својом руком да убрзава нестанак” (из песме Кукута) тих начињења. . Зато се и за ову поезију може рећи да личи на имагинарно место у чијим оставама и шкрињама Бог чува залихе смисла и тајне снова у којима песници често неодговорно прљавим ципелама газе лепоту лишћа и невиност грехова. Написати песме о: багремовима, врбама, гавезу, детелини, коприви, или бубамари, ласти, ждралу, лептиру и мраву, прави је подвиг, па је зато она увек више од песника и стрпљења руке која извршава његове, понекад и шашаве, налоге. Отуда и право језика да се отима из безданих мучионица клишеа на којима, већ јако уморни, марширају свеци глагола и придева. А, они су одавно у свађи са именицама и безнађима речника, који све више личе на каталоге кафанских мениа. Зато, што пре, треба одлепршати у године остављене на трошним праговима будућности. Међу зверима усуда који се, у лову на сенке, истичу својим зверствима и злочинствима. Поезија је порота која одавно не сарађује са земаљским тужилиштвима, полицијама и судовима.
ЗОРАН М. МАНДИЋ

___________
ЛеЗ 0003985 

Нема коментара:

Постави коментар

Памти, па....шири даље!