ИЗЛОГ

из нових часописа и књига...
..
..

       [ Мирослав Димитријевић.Скрајнут и једва тумачен, као да не постоји, он ће тек у себи досећи садржајну потку правог посебништва, без болећивости и пренемагања / Владета Коларевић *] 


          ........

.... Мисаоно сродан са усменим твораштвом и књишким наслеђем, М. Димитријевић је претходио себи и свом нараштају, у осамној мелодији старинскога кова узневши се, трагајући за претечама и узорима, дајући свом древном пралику и сазвучју урбану не/оствареност својствену његовом поетском наречју и сањивом двојству својег нараштаја... не могавши да се изрази до краја. Стваралачка с/личност са побожним складом, заумну лепоту орфичког наслеђа сажима у потку епскијех одлика, те сродних и самородних спознаја у личном сагласју нестварних облика. Одјек неминовно тежи савршенству. Препуштен свом језику, он настоји да изрази себе а да се при том скоро никад не понавља. Досегавши препознатљивост једне особене и личне обдарености, поставши појам и појава на коју се у скрајнутом песништву још увек рачуна. Кад многолик језик светог надахнућа доведе до смисла, и кад обухвати собом интонацију стиха и ход песме саме доведе до речи, сведеним рукописом, мелодијски јасно и разговетно... он лирску истанчаност и искреност обнавља као белег химничке узвишености на светој белини скерлићевских (не/превазиђених) спознаја и очекивања. Скрајнут и једва тумачен, као да не постоји, он ће тек у себи досећи садржајну потку правог посебништва, без болећивости и пренемагања. Добрим се песмама свашта може приговорити, па и опростити. Заћутале су музе осредњости, време је да ствари проговоре а самозвани пророци занеме. Пустињаци стиха тек ће се онда страдално узнети над заумним својством друкчијег певања и мишљења (па и тумачења). Мирослав Димитријевић сачињава собом једну неовдашњу и недељиву целину, завидног опсега, дате јасновидим писменима, који као инок бдије сам у себи, у заумном сплету крајњих околности, где сан је искуствен рукопис стварних (и ствараних) појмова и ствари, тек као искушан рукопис самоће (и душе страдалне) дат у магновењу. Следећи утварну мелодију таме и личног искуства, урбаним значењем настојећи да усудно лице песништва поистовети са стварним животом, са немуштом и утварном мелодијом стварног и могућег језика вечности. Приметан ал не и вред- нован аршином праве књижевности, у укупном збиру, саздан у својој многоликости, он песништву даје печат савршенства и заумног искуства. Свет којем је усуд поверовао најпре, свој глас одистински сплиће и оснура, као боготражитељна душа песничких одлика. Смисаоно јасан и разговетан он се у песништву разазнаје... као усуд саздан од неречи. Многолик у свој издашности, сведеним је дахом исповедну таму чисте поезије завештао Творцу, од којег је сам учио да пише, настојећи да се у стих преобрати и постане „песма“. *** Димитријевић је самородним рукописом напипао дамаре правог и истинитог песништва – којему служи предано и са мером, походећи древне пределе не/речи и складност многоимених ствари и заблуда. У поредбеном смислу он претходи себи... као одистински слутник усаглашен са по- божним својством лирског страдалништва, оснурајућ потку митске властитости, мелодијски јасновидо и разговетно, земно усаглашен с молитвеним тоном вечнога појања (као Зоран Вучић или Борислав Хорват... међ небеском својтом других узваника, знаних и прећутаних – који ће тек бити постхумно рођени).. ..

    _________

      *  Извор: Владета Коларевић ВЕЛИКА ПОСТЕЉА – ЛИРСКА ПЛЕТИСАНКА МИРОСЛАВА ДИМИТРИЈЕВИЋА, БДЕЊЕ, Часопис за књижевност, уметност и културну баштину Сврљиг, број 55, година XVI, јануар – март, 2018. 124 -129 , одломак - стр.: 125-126.

     Објављено у Рубрици САГЛЕДАВАЊА  (Јован Пејчић СЛИКАРСКА ТИХОВАЊА БОЛЕТА МИЛОРАДОВИЋА . Владета Коларевић ВЕЛИКА ПОСТЕЉА – ЛИРСКА ПЛЕТИСАНКА МИРОСЛАВА ДИМИТРИЈЕВИЋА . Јадранка Миленковић „БЕГУНИ“ ИЛИ НЕМА ВЛАСТИ НАД ПОКРЕТОМ Ласло Силађи МИРЈАНА ШТЕФАНИЦКИ: МАЈКА У МАЈЦИ ...)   

       ЛеЗ 0014081