Translate

ПОСЕЋЕНОСТ : Укупно приказа странице

КАРНЕВАЛ КРАЈ ШУМСКЕ РЕКЕ

КАРНЕВАЛ КРАЈ ШУМСКЕ РЕКЕ
ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА

Издања пријатеља

Издања пријатеља
"Издања пријатеља"

Феникс

Феникс
Више о овој митској птици

ФЕНИКС

...Постоје многи описи ове легендарне птице која никад није била виђена. Неки сматрају да је феникс првобитни пример ствари које се не могу видети (као што је нпр. Бог) већ се само могу разумети преко њихових имена или атрибута. Неки описују феникса као птицу величине орла; једну половину тела чини орао а другу половину фазан. Други кажу да феникс наликује чапљи, а трећи да је она збир најлепших делова тела свих птица света. Њено име потиче од грчке речи која означава црвену боју, јер се феникс везује за ватру и сунце. Описан је као златна или шарена птица. Неки кажу да феникс никада не једе. Други кажу да он само пије јутарњу росу. Многи верују да ова птица живи сама уАрабији или Етиопији. Али се сви слажу да је то птица огромне лепоте. Најинтересантнија чињеница везана за ову птицу је да се она сматра бесмртном и да се поново рађа из пепела сваке тристоте или петстоте године. Када се ближи крај њеном животном циклусу, феникс скупља ароматичне траве, дрво и зачине из целога света од којих ће начинити за себе ломачу или гнездо. Седећи на гнезду, он би запалио ватру машући крилима или уз помоћ сунчевих зрака. Када његово старо тело сагори, феникс се поново рађа из црва, своје коштане сржи или из јајета које би остало у пепелу, па би затим поново кренуо на свој животни пут од следећих петстотина година....

среда, 19. мај 2021.

Листајући "Златни Расуденац" - деценију касније - Бела Тукадруз

 

СТО ГОДИНА БИРОКРАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ. Паралелизам. Имају ли наследника – српски ренесансни духови?


 

Бранко Лазаревић оставио је  подстицајну грађу за писање  историје најзваничније књижевности коју су Срби имали током 20. века, Историје тзв. српске бирократске књижевности, а да ли ће неко такву историју започети, завршити и објавити, велико је питање. Имајући у виду то – каква је срединаданас у којој српска књижевност и култура тавори. У поређењу са оном у којој је живео, рецимо,  Скерлић и генерације пре њега, може се рећи да је данашња Србија у некој врсти мрачног тунела (транзиције, тражења, системског онемогућавања налажења, погубне негативне селекције, болесног наметачког злодуха…) коме се не види крај.

… У таквој средини је живео Скерлић и све генерацијепре њега, око њега и после њега, сведочи Лазаревић. То је било време подоласку на престо краља Петра. Са њиме је дошловреме слободе и демократије која је носила достајаке карактеристике доста јаке анархије.Сећам сеПрви мајева тих година. Поворка првомајска са развијенимцрвеним заставама , пролазила би покрај двора и покрај Војне академије са узвицима – Доле монархија!Доле милитаризам! У Радничким новинама, уДневном листу, у Звону, напредним листовима, као и у оним конзервативним и оним реакционарним, писалосе, карикирало, памфлетисало, нападано све оддвора до породичног живота појединих истакнутихличности…Сећам се Домановића, кад је у једној познатој ракиџиници и продавници ужичких производа,мртав пијан, викао:- Србијо, мајку ти твоју!…Јакшићје у својој Штампи нападао режим да је куповаотопове који су били штрцаљке и да се целонаоружање врши преко корупције. Ти су топови,после, дали Кумановску битку, а за њега је доказиванода је био аустријски плаћеник… На све то јекраљ Петар одговарао: – Нека се народ васпитава услободи, па ма и мене толико нападали!, а кад је једанофицир опалио шамар Јови Адамовићу, директоруПравде због увреде коју је нанео принцези Јелени,краљевој ћерци, да живи са својим шофером у Ници,краљ Петар је тражио од министра војске да се тајофицир казни. …

— Из овакве атмосфере анархо-слободарске, на првипоглед, скоро несносне, и из онаквог земљиштаизникоше, за нешто више од двадесет и пет година,скоро сви наши ренесански духови…

…У раздобљу које сам поменуо (1895 – 1920), раздобљукоје бих назвао ренесанским на свим плановима мислии акција, др Јован Скерлић је имао врло часно место…

Бранко Лазаревић је, са овог света, отишао, седамдесетих година 20. века. На прсте једне руке би се могли набројати људи и писци који су, онда (а и годинама касније), знали да Лазаревић уопште и постоји. А постојао је, живео, као архитекта приморских вртова. Лазаревић је, изгледа, био међу последњим српским ренесансним духовима.

Од Скерлићеве смрти до наших дана појавиле су се две историје најзваничније књижевности коју смо имали у протеклом веку – тзв. Бирократске у дословном значењу речи – гломазна Деретићева и кратка Петковићева, обе писане по диктату неренесансних духова, фаворизоване,редукционистичке, прехваљене,  фалсификаторске, наметачке и… штеточинске. И појавила су се брда и брда песничких књига, наметачких књижевних огледа, наметачких књижевних студија, једностраних и контролисаних књижевних часописа, униформних, досадних, чије се деловање сводило на затупљивање духова, наметање једне политичке диоптрије, која је завладала природним и неприродним изумирањем српских ренесансних духова. Да ли је у поезији било наследника српских ренесансних духова? Ко су ти песници? Винавер? Донекле. Црњански? Донекле. Попа и Раичковић? Можда у шали! Павловић, Миодраг? Делимично. Иван Лалић? Не. Леонид Шејка – да. Александар Лукић – да (Европа, Брод лудака, Легенде о ружичастом песку месечевог смакнућа, Маестро пер Пјетро…)…  Да ли је у критици било наследника српских ренесансних духова? Колико знам – нема их. Доминантнији су наметачи, камелеони, пресвучени комунистички јањичари, велике штеточине. Они су опустошили књижевну утакмицу последњих деценија, опустошили књижевни живот (у јавном животу, данас, они се појављују као тобож угледни професори универзитета, академици, зналци, успешне мутиводе, представници монополских издавача, блокатори и кочнице)…

М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ  ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)

видети више

Sve je ovo priprema za antihristov dolazak - Bernard Ljubas

Ova Supstanca Otkriva Novi Svet Unutar Našeg

субота, 15. мај 2021.

АНЂЕЛИЈА СТАНЧИЋ - НАЈСТАРИЈИ ЈЕЗИК БИБЛИЈЕ

1,52 хиљ. пратилаца
Учитељица и болничарка, Анђелија Станчић Спајић била је члан Главног одбора Учитељског удружења Србије и сарадница Женског друштва у чијем је оснивању учествовала. Била је сарадница и у неколико листова: у сомборском „Голубу“, у „Босанској вили“, „Школици“ и „Зорици“. У поменутим часописима објављивани су њени преводи са француског, немачког и чешког језика, приповетке и песме. Писала је и приче и песме за децу. Истраживала је порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе елементи српског језика, односно да је наш језик најстарији језик Библије. На исти начин Анђелија је дошла до примера где се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе елементи вере и начина живота Срба. Није била нарочито позната, ни довољно призната. Ни некад, ни сад. Али, била је велика и важна. Анђелија Станчић, учитељица која је у миру учила ђаке, а у Првом светском рату неговала рањенике, остала је упамћена по томе што је достојанствено и културно одбила Орден Светог Саве. Иако га је без поговора заслужила. Рођена је 1865. године у Шиду, у дому Андреја Спајића, вредног столара . Као ћерка спретног занатлије, који је волео да претреса политичке ствари и био врло жесток у одбрани родољубивих идеја, показала је да “ивер не пада далеко од кладе”. Упијала је очеве мудрости, хранила се њима и надахњивала. Породици је, како је описала у аутобиографији, остала захвална и за духовно наслеђе. Није то било, причала је, клечање и бусање у груди, него чисто уверење у моћ и помоћ Бога коме се молила. Родитељи су јој говорили да је била феномен, јер је са девет месеци проходала и проговорила, а као послушно дете, рано је усвојила мајчине лекције о пристојном понашању, па је знала да старијим људима искаже поштовање пољупцем у руку и културним поздравом на улици. Са школом је од првог дана била на “ти”. Учитељица ју је истицала као изванредно дете и без страха јој предавала катедру, када је морала да изађе из учионице. Због ње су многа деца, поготово она богата, била кажњавана, јер нису могла да је достигну у знању. Било је природно да таква девојчица оде на усавршавање, па су је родитељи послали у Учитељску школу. Дар за преношење знања на млађе је већ имала и са много љубави га је користила пошто је стекла диплому. Млада учитељица је са великом страшћу подучавала ђаке, али је одлучила да се посвети и научном раду. Већ 1912. године из њеног пера је изашла стручна књига “Распоред рада у првом разреду основне школе”, да би 1929. објавила вредно дело – “Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа”. Анђелија је истраживала порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе остаци нашег језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе наша вера и начин живота Срба. У предговору је написала: – Дани за данима мењају се наизменце. Година за годином жури. А векови, столећа јуре без одмора. Човек ствара, бори се на земљи, подиже се и пада. Преко њега и његових дела диже се хвала, слава, признање или осуда и проклетство. И све бива застрто на крају заборавом из кога се, после неког времена, засија као искра испод пепела сећање на творевине прошлих поколења, на којима су нови људи продужили стварати нова дела која ће се поново опет угасити. И ова књига, не велика обимом, дићи ће из заборава на светлост угашену, непознату тековину једног од најстаријих културних народа. После десет и више година проучавања и прикупљања материјала а после великог труда и трчања да се наше позване установе заинтересују за ову новину и издаду на јавност ову и ако не велику ипак важну књигу, која је могла бити већа, али је била удешена за три јавна предавања и морала је бити збијенија, после свих затворених врата, сама дајем у у штампу ово дело. „Најстарији језик Библије је веома занимљиво штиво у којем су приказане мапе Синајске горе из 7. и 8. века и на којима се виде места, као што су Банат, Бела Црква, Српска (гора) и слично. Карте су, наравно старогрчке али су топоними српски. Необичност те карте је била у томе што су се у близини Мојсијеве горе налазиле и планине са именима Српска гора, Гора, Банат, затим реке са именима Мир, Вир итд. „Тамне“ речи ауторка тумачи архаичним речима српскога језика, доводећи тако у везу Хебреје, Словене и Пеласте (становнике јужне Србије и Македоније) посредством Филистејаца. Наиме, Фалистејци, који су се једним делом асимиловали у Хебрејски корпус, у сродној су вези са некадашњим становницима Македоније – Пеластима. О континуитету између Пеласта и Словена на Балкану говорили су многи неучници, међу којима и Милан Будимир, Нико Жупанић и Радивоје Пешић. Интересантно је да и само име „Ебрис“ (עבריס), којим су стари Хебреји себе називали, Анђелија палиндромним путем доводи у везу са именом „Сирбе“, позивајући се на старозаветне списе у којима се поједина имена неретко пишу у супротном смеру. #AndjelijaStancic #Srpskijezik #Srpskeherojine

КАЛЕНДАРИ ВАЛТАЗАРА ПРЕВАЛЕЗА или ЗМИЈОНОША (тринаесто сазвежђе)

КАЛЕНДАРИ ВАЛТАЗАРА ПРЕВАЛЕЗА или ЗМИЈОНОША (тринаесто сазвежђе)
Књига без краја о бескрајном

Позајмна, виртуелна библиотека ДЦЗ ,1 (књиге) Библиотека дигиталних издања - књиге

Позајмна, виртуелна библиотека ДЦЗ ,1 (књиге) Библиотека дигиталних издања - књиге
Uoči 68. rođendana pesnika Bela Tukadruza (alias M. Lukića), pretplatnici mogu čitati novi rukopis, tj. knjigu na lokaciji DICA - Dokumentaciono informacioni Centar Sazvežđa Z