корице последњег броја пожаревачког књ. часописа за књижевност и културу , бр. 7/2022.
(...)
Уместо речи опроштаја,са читаоцима часописа за књижевност и културу „БРАНИЧЕВО“, Александар Лукић (Мишљеновац, 1957, Србија) , као уредник овог часописа (покренутог 1955.), написао је у броју 7/ 2022, (под насловом НАПОМЕНА УРЕДНИКА, 67-69. стр. ), непуне три странице, врло критичке, искрене, драгоцене, подстицајне.
Подвукао сам када сам добио тај, практично, последњи број који је као „непокорни“ уредник* уредио, препоручујући један од текстова оснивача „Браничева“, почившег Војислава Живковића, окружног судије у Пожаревцу (Иво Андрић у Пожаревцу ** | СЕЋАЊА ВОЈИСЛАВА ЖИВКОВИЋА).
О тим апсурдним сменама песника Александра Лукића, сам Александар пише шкрто. Смењивали су га - на начин недостојан, али примерен времену, политичким приликама - далеко од очију јавности. Зашто? Неки су можда још увек живи; неки су отишли богу на исповест, смењивали су га, због чега би другог, него највероватније због тога што је био успешан, што је настојао да оствари, оно о чему је сањао Оснивач "Браничева", Војислав Живковић. Да буде бољи и плодотворнији, упорнији и виспренији као уредник часописа "Браничева", али не само часописа већ и уредник Едиције БРАНИЧЕВО, која је штампала више од педесетак вредних наслова, што је Пожаревац, ту прву српску престоницу после ослобођења Србије од османског ропства, учинило и књижевно привлачном.
Као уредник је, Александар Лукић, узгред да додам доживљавао не само подле нападе из потаје, већ и физичке насртаје на пожаревачим улицама.
Није мали број оних, не само у Пожаревцу, него "и шире", како је говорио и писао пок. Миодраг Мркић, које су нервирали тематски бројеви*** часописа "Браничево" које је активирао Александар Лукић, позивајући најшири могући круг аутора, да узму учешћа у разматрању најуактуелнијих тема времена. Одзив није био мали, а не мали број се није одазивао, што је и природно. Очекивано...
Оно што је раније, пре, рецимо, била привилегија престонице, и већих градова и културних центара (Београда, Новог Сада, Ниша, Приштине, Сарајева, Бања Луке, Мостара, Чачка, Крушевца…) , када је реч о књижевним листовима и часописима, тињало је, или тапкало у месту. Или су штампани тзв. књижевни листови и часописи појединих самољубивих секташа, који су разговарали сами са собом. А држава их је частила новцем не само за покривање шт. трошкова. У којима се самоуверено изврдавала истина…
Александар Лукић**** је недавно пензионисан. Радни век је провео у Центру за културу, у Пожаревцу, (као уредник), граду у који се вратио после завршених студија, и где иначе живи са породицом... Испунио је своју уредничку улогу, и као покретач књ. награде "Госпођин вир", која је волшебно укинута, после неколико година постојања. И постао је живи пример, онима који долазе, и које ништа више не може спречити - новој генерацији младих људи, оних који нису коруптивни, купљени, и који имају од Бога дате уметничке дарове и неисцрпну енергију за обнову и развој и бољих часописа и трибина, јавних наравно, који ће много тога покренути,а пре свега - праведно вредновање и неизбежно превредновање, који је најбољи пут према најбољем. Тај пут се ствара на књижевном попришту, од кога нема бољег терена за обнову, рашчишћавање много тога, и развој нове српске књижевности...
Колико оно УКС има данас чланова - хиљаду и осамсто, или две хиљаде тридесет?
А колико има оно друго? И оно треће, новосадско? И оно четврто, и оно пето?
Смејурија. Али није виц.
Шта ће Србији толика књижевна удружења и зашто да Српски народ плаћа толико удружења?
Зар није довољно једно?
Колико САН има чланова? И колико њихово издржавање кошта?
Колико чланова имају удружења народа који су по броју много већи од српског? Француско? Енглеско?Руско?
Упоредите....
На дан Преподобне матере Параскеве, 27. октобра 2023. Б. Тукадруз
___
* "Уместо
речи опроштаја са читаоцима, у ова - већ
видите каква (не)времена – препорука
да пажљиво прочитате текст Оснивача
„Браничева“ и уредника, покојног
Војислава Живковића. Вредан је памћења,
лековит и занимљив из више углова. Биће
запамћен, као и сам уредник – Оснивач.
Таква сећања која оживљују преко потребан
књижевни живот и деловање изван престоница
и метропола у варошима и градовима наше
земље продубљују и отварају канале или
вентиле неописаног душевног затвора.
Уредници који су дошли после Живковића,
биће упамћени не по томе колико су се
држали неписаних правила провинцијских
књижевних ћепенака, већ по томе колико
су успевали да следе Оснивача у омасовљењу
читалаца и лаганог изласка на брисани
простор, не само једног великог књижевног
окружија, већ и много шире... Или ће бити
заборављени, већ после неколико деценија,
са разлога о којима се данас још увек
ћути... " (Сва истицања, подвлачења су моја - Б.Т._)
* * Ипак, данас, годину дана после, чини ми се да у том "опроштајном" тексту уредника Лукића, нема ничег театралног, каприциозног, осветничког, већ – ноторне истине, на коју треба указивати, подсећати, и због тога додајем још један одломак из те уредничке напомене: " На известан начин, ови редови, служе и чињеници, да сам у историји часописа Браничево, досад био у три наврата Уредник. У два наврата смењен сам са места Уредника по налогу “Политичке тврђаве” и “ситних духова” које је жуљала, другост и раумевање наше књижевности мимо октроисаног шаблона. Садашњи мандат спроводим – не по својој вољи, колико по узусу времена. Али нисам се отуђио од одговорности да садашњи часопис остане препознатљив – да избегне судбину “ускршњег јајета” тужне српске периодике! Напослетку, овај број часописа Браничево је заправо последњи број који као “непокорни” Уредник уређујем. Моја настојања се тиме исцрпљују. Омогућио сам да се чују, и “књижевни пријатељи, и књижевни непријатељи”. Наше мало братство Истине. Евентуалне полемике, реаговања, дијалози, који су изостали, а могли су да се догоде, од овог броја мораће да пронађу место за такву работу, на другом месту. Код другог Уредника. Или не дај Боже на суду! Ја знам да неизоставно свима нама, нашим делима, настојањима, нашем моралу, људскости суди време. Кажем: нека тако буде. То је то!
05.07.2022 Ур. "
*** По тим тематским бројевима "Браничева" , које је иницирао, уредио,припремио, Александар Лукић се разликује од већине претходних уредника: заиста је омогућио да се чују "и књижевни пријатељи" и "књижевни непријатељи" - "Наше мало братство Истине", како пише..
Кад погледате све те тематске бројеве, тј. теме којима се баве: чиме, почиње Лукићево „КЊИЖЕЊЕ“ и „ПРЕКЊИЖАВАЊЕ“ горућих тема и проблема српске књижевности, не можете а да се не задивите Лукићевој уредничкој истрајности, упорности и и довијању, „цени“ којом се то плаћа у нашим српским провинцијским оквирима у време стравичне транзиције и сурвавања српског друштва до дна, па и културе и књижевности, критике, вредновања и избегавања – и превредновања, и лустрације, итд.
**** Библиографија Александра Лукића:
- „У вагону Розанова“ (КОС, Београд, 1986, Бранкова награда)
- „Оснивач подземне престонице“ (Заветине, Београд, 1991)
- „Страшни суд“ (Унирекс - КЗ „Владимир Мијушковић“. Никшић, 1991, књижевна награда „Залога“)
- „Европа“ (Време књиге, Београд, 1995)
- „Вампировићи“ (Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, 1998)
- „Легенде о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа“ (Просвета, Београд, 1999)
- „Брод лудака“ (Народна књига, Београд, 2001, за коју је добио награду „Срба Митић“)
- „У долини зидова“ (Едиција Браничево, Пожаревац, 2003)
- „Весела мумија“ (Овдје, Подгорица, 1998)
- „Влашке басме“ (збирку влашких басама припремио је за штампу заједно са Беном Младеновићем и препевао је на српски Аламнах за живу традицију, књижевност и алхемију)
- „Маестро пер Пјетро“ (роман, Мобаров институт, Заветине, Београд, 2001, за који је добио награду „Дрво живота“)
- „Јаспис“ (Народна књига-Алфа, Београд, 2007, за коју је добио књижевну награду Заветина Амблем тајног писма света: објављивање Сабраних дела)
- „Не спомињи ђавола“ (КОВ, Вршац, 2009, за коју је добио Драинчеву награду).
- »САБРАНИ РАДОВИ Александра Лукића« (сабрана дела у 8 књига, дигитално издање, Едиција ЗАВЕТИНЕ, 2008).
- Савремени ушкопљеници, ИП Интелекта Ваљево, 2010.
- Између митарења чудовишта и уметности будућности, Едиција Браничево, Пожаревац, 2010.
- Велика испраћуша: у спомен маестру Пер Пјетру - Београд - Мобаров институт - Заветине, 2011. (коначна верзија)
- Кукавичлук, Браничевско-стишка књижевна заједница - Библиотека "Србољуб Митић" - Мало Црниће, 2012.
- Псовка, Ми Заветине, Београд, 2015.
- Римска историја: изабране песме:приредио Душан Стојковић, Младеновац: Центар за културу и туризам: Шумадијске метафоре, 2020, Младеновац. 160 стр.
- Капларско коло - Ревнитељ, 2020, Ниш. стр.76.
- Спасимо душу - Едиција Браничево, Пожаревац, 2022. стр. 174. (Коначна издања две Лукићеве књиге: Чумина кућа (стр.5-111) и КУРЏОНИ (113-171)
Жири је истакао да ће књига Лукићевих изабраних песама, која ће као деветнаестом добитнику повеље бити штампана наредне године, читалачкој публици бити презентована на начин који и приличи носиоцу оваквог признања.
извор: видети опширније > 6. октобра 2019. ПОРТАЛ Браничевског округа РЕЧ НАРОДА
______________________
ПРЕПОРУЧЕНИ ЛИНК
Песничко начело или објашњење уз истоимену Бошову слику и (моју) књигу песама / Александар Лукић
„Композиција спада међу прилично рана уметникова дела; то се може видети само по стилу, већ и по релативно једноставном алегоричком значењу, које у Бошовим делима током времена постаје све сложеније и препуно личности.....
VAZNO...VAZNO...5G zracenje izaziva simptome gripa…Virus ne postoji to je LAZ parazita koji zele kontrolu/strah i depopulaciju…
Globalna kabala gospodari obmana, lazi, rata i pljacke...
@aleksandarstojilovic
пре 1 године