(избор, из штампе и периодике)
..
..
Будући да је ваше порекло руско и емигрантско, ваше становиште у књизи најчешће је антилевичарско. То се види када пишете о случају Гојка Ђога, Бранка Миљковића, Црњанског, Ђиласа, о 1968. години... Међутим, како видите тадашње „балансирање” Танасија Младеновића, Ериха Коша, Добрице Ћосића? Уопште како вам данас изгледају ти сукоби на левици у погледу слободе говора и става? Због чега сте и сами били удаљени из Института за књижевност и уметност?
У сва три романескна лика ја сам српски писац (мада пишем и на руском), а како волим да кажем и сто одсто Рус и сто одсто Србин, рођен у Нишу. Тачно је да нисам био никада члан Комунистичке партије (нити било које друге). А још у гимназији био сам избачен из Народне омладине, што је вероватно јединствен случај, јер сви смо морали да будемо пионири или омладинци. Истеран сам и из мог Института у којем сам затим провео готово цео радни век и био научни саветник, оснивач и руководилац научног пројекта изучавања периодике. Разлози нису били идеолошки него приврженост праву на слободу мишљења или на став према убеђењу, а не према очекивању других, моћних. Ту идеју водиљу следио сам и као председник Удружења књижевника Србије, в. д. председника Савеза писаца Југославије, као предавач на многим универзитетима у свету. А и као критичар када сам подржао прогоњене песнике као што су били Гојко Ђого и Матија Бећковић, или одбио да осудим, рецимо, Танасија Младеновића због песме „Клизиш, Србијо, клизиш”. Блиске су ми биле и јесу левичарске идеје о социјалној правди и родној равноправности, да наведем само њих. Неки писци, чланови СКЈ, балансирали су зато што су веровали да се друштвене промене могу бар започети тек у редовима владајуће и једине политичке партије. Ни без њих, укључујући и Ђиласа, не би дошло до препорода наше књижевности педесетих година прошлог века и њеног даљег развоја. И то је тема „Меморомана”. Знали су Васко Попа, и други, и за страхове и за партијске казне, али су остали велики писци.
___
*Извор: ИНТЕРВЈУ: АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВ, ПИСАЦ Мој живот обликовали су преци и савременици Књигу песама „Последње Косово” могао сам да објавим тек после две деценије. Васко Попа и Зоран Мишић саветовали су ми да не журим да не бих завршио у затвору као Миша Михајлов Аутор: Марина Вулићевићпонедељак, 08.10.2018. у 19:00
ЛеЗ 0016365
Нема коментара:
Постави коментар