Шеих Хосеин: Похлепа је узрок кризе у Сирији, поносан сам на православне Русе и Путина

Са седнице Одбора за економске науке САНУ Фото Н. Фифић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Текст мора на дораду
• 
  Стјуардеса кажњена јер је одбила да служи алкохол

• Екстремисти из Краља Фахда
• У Аризони одржан протест против ислама
• Само је мајка прихватила њену одлуку

КРАЈ новца каквог данас познајемо је на помолу, а замениће га новац какав смо некада познавали. Нажалост, крај данашњег новца (долара), који се јасно види, може значити и крај света каквог познајемо. Они који владају светским богатством неће презати да употребе нуклеарно наоружање да би сачували своју моћ, а таквима геополитичке прилике (рат у Сирији) иду наруку јер су их они креирали. Без обзира на то, економија света ће се вратити правим вредностима, "новцу од интегритета" оличеном у злату и сребрњацима. А Христос или Мухамед, кад сиђу на земљу Судњег дана, сигурно неће "плаћати" америчким доларима, ма колико би Џорџ Сорош и слични њему то желели.

Ово је, између осталог, рекао теолог Шеих Имран Назар Хосеин, један од најученијих исламских верских ауторитета, на седници Одбора за економске науке САНУ.

Угледни проф. др Хосеин, који је један од твораца малезијског привредног чуда, пред српским академицима осврнуо се на историју "светске економске кризе", која, према његовим речима, датира од 1971. године, када је Ричард Никсон, финансирајући рат у Вијетнаму, почео да штампа доларе без златне подлоге. У време Кисинџера 1973, светска трговина нафтом почиње да се одвија у петродоларима, а ОПЕК постаје нови инструмент америчке глобалне моћи и нарастајућег богатства.

- Да нема таквих "деривата новца", једна овца би данас коштала као у време Христа, а све цене на тржишту биле би стабилне и зависиле би искључиво од снабдевања. Наравно, економија у којој не могу да се неизмерно богате, не одговара "господарима света" и зато је и судбина цивилизације доведена у питање озбиљном претњом од нуклеарног рата - рекао је теолог.

НЕМА ГЕНОЦИДА У СРЕБРЕНИЦИШЕИХ Хосеин "устао је" јула ове године из Малезије против намера појединих земаља западне цивилизације да се резолуцијом у УН српски народ окриви за геноцид у Сребреници. Тада је рекао да српски народ није планирао никакво истребљење муслимана у Босни, а предлог резолуције је коментарисао као покушај да се за сва времена посвађају православни хришћани и муслимани на Балкану, што би имало огромну штету за обе стране. О блискости између православља и ислама, о Сребреници, кризи у Украјини, значају Крима, затим о догађању у Сирији и руској улози на Блиском истоку, Шеих Хосеин је дао интервју "Новостима", који ћемо објавити у недељном броју.

Др Хосеин, кризу у Сирији види као прекретницу у судбини цивилизације. За разлику од западне цивилизације, коју сматра "варварском", руску православну браћу овај исламски теолог доживљава народом у коме живе хуманост и људскост. Вели да је поносан на православне Русе и председника Путина, који је прихватио цивилизацијски изазов и кренуо да са својом војском прекине рат у Сирији.

- Путин неће одступити и зато је ниво панике међу Американцима и њиховим сателитима толики да може да изазове атомски рат. Руси су племенит народ, који пак неће да ратује атомским бомбама, а то не желе ни земље НАТО - рекао је Хосеин.

- Ипак, на Западу постоје тајне силе и мајстори перфидије, који могу да ланисирају неспоразум, а потом атомске бомбе, после којих ће нестати свет какав познајемо. Као што те тајне силе имају своје планове за будућност света, планове за цивилизацију има и Бог - нагласио је теолог.

Иако Шеих није прецизирао ко је толико моћан да свет поведе у уништење, апострофирао је Израел, доводећи га и у везу са нападом на њујоршке куле. Према његовим речима, Тел Авив би хтео да влада светом са Америком, или уместо ње, али је географски мали.

- Уколико би се свет "смањио", можда би Израел могао да влада - рекао је гост САНУ.

Говорећи о новцу и моћи, новцу и рату и новцу и кризама, Хосеин је констовао да иза свих актуелних светских вратолома од 1999. и напада на Србију, преко Авганистана, Ирака, Сирије и Украјине, као и "обојених револуција" у ствари стоји страх западне цивилизације да се њиховој монети без покрића и богатству које темеље на њој - ближи крај. Оно што их посебно плаши јесте рађање новог економског фактора на светској сцени, организације БРИКС иза које стоје превасходно Русија, па Кина, Индија, Бразил и у нешто мањој мери Јужна Африка. Ове земље у међусобној трговини већ истискују долар, а поготово не маре за нови електронски новац који почиње да се "измишља" као дериват трговања.

- Будућност новца је у његовој прошлости, у златној подлози - констатовао је Хосеин. - То значи и крај "новца без интегритета" какав је створио Запад.

Осврћући се на хиљаде невољника са Блиског истока, који данас као избеглице хрле ка западној Европи где је стваран систем вредности и богатства какво данас цивилизација познаје, Хосеин је указао на историјски цинизам да људи којима је западна цивилизација уништила домове и утерала страх у кости, одлазе тамо где мисле да царује изобиље.

- Као и сви људи који су однекуд протерани, и Сиријци, Ирачани, Авганистанци сањају да се врате кући. Ту чињеницу препознаје Немачка и то би Путину могло да донесе искреног савезника у политичкој арени - рекао је имам.

ТРКА ЗА ЗЛАТОМ

АКАДЕМИК Часлав Оцић, оцењујући излагање теолога као одличан предложак за дијалог, подсетио је да се "трка за златом" на светским берзама увелико води. Најмоћније земље, Русија, Кина, наравно и Америка, утркују се ко ће више откупити племенитог метала чија цена наставља да расте. Према Оцићевом мишљењу, то може да значи и заузимање што бољих стартних позиција у будућој економији, која ће бити другачија од данашње.

Како се могло чути у САНУ, у свету се догађају многе друге "чудне ствари", па је тако из Украјине прошле године авион са 40 тона злата одлетео ван земље на "складиштење" у трећу земљу. И наша држава је 2000. своје злато уступила истим "складиштарима".

ФЕТВА ЗА ШЕИХА

ИАКО важи за једног од најученијих исламских теолога, Шеих Имран Назар Хосеин "проскрибован" је у круговима актуелних исламских верских учитеља. Како је рекао у среду, на њега је бачена и фетва (по дефиницији, ауторатитивно или стручно мишљење) да његови ставови нису ставови Исламске организације. Подвукао је да се не осврће на фетву, јер "он ислам учи из Курана, а не из организација које имају своје циљеве" и које са вером често немају додира.

Шеих Хосеин у Београду клањаће џуму-намаз у Бајракли џамији, а у петак ће одржати и предавање на Правном факултету у Беграду.

Шеих Хосеин: Похлепа је узрок кризе у Сирији, поносан сам на православне Русе и Путина | Репортаже | Novosti.rs

Тајна тестамента Јованке Броз

Две Јованке, Чолак Кирали и Броз, у ретким заједничким тренуцима

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Почиње битка за Јованкино наследство
• 
  Вила у којој је живела Јованка Броз и даље пропада

• Шарац: Јованка оставила мемоаре
• Јованки претили убиством ако се не одрекне свега!
• Пронађена одликовања Јованке Броз

ТЕТКУ, Јованку Броз, Јованка Чолак Кирали срела је новембра 1980. године, шест месеци по Титовој смрти. Претходно, три дана је по новембарској сувомразици стајала испред њене куће у Булевару ослобођења 75 пркосећи органима безбедности, који су покушавали да је отерају. На крају, морали су да је пусте. 

Први сусрет са женом по којој је добила име трајао је, како се сећа ова храбра Личанка, пуна четири дана. Пребирајући данас по тим временима, она прича како је дошла код тетке из неког беса, ината, после гласина које је чула у Запрешићу у Хрватској (где је у то време живела) како је тетка склоњена јер је издала маршала. Тада су у Хрватској, присећа се Чолак Кирали, Брозову удовицу кривили и за то што је Тито остарио, а поготово што је морао умрети. Док је цела земља била у сузама, у средини где је она живела, Тита су највише сажаљевали јер је живео поред, како су је звали, “српске роспије”. Она је хтела и то да каже маршаловој удовици.

Из свог друговања са тетком Јованком Броз, за све време док је била “склоњена и заборављена од света”, наша саговорница издваја два дијалога. Ни данас не може да их са сигурношћу протумачи, али сматра да су битни за сећање на њу.

Вели, први је вођен 2006. године у Јованкиној кући коју је чувало “јако” обезбеђење, а повод је била једна у низу провала у њен дом, када су јој нестали неки лични папири и ствари.

- Питала сам је: “Тетка да ли ти нешто пишеш, да ли нешто желиш да оставиш на папиру иза своје смрти?” - сећа се данас Јованка Чолак Кирали.

Према њеним речима, она се на то само громко насмејала и рекла јој:

- Па ти то знаш. Сви имате по један део мојих мемоара!

ДРУГИ, не мање мистериозан разговор, вођен је телефоном непосредно пред њену смрт, а повод је био последња провала у Јованкин дом, када су обијачи, упркос обезбеђењу, успели да уђу кроз подрум и обију чак седмора врата. Јованка је назвала тетку да чује како је, а ова јој се тада пожалила да се не осећа добро. Резигнирана Личанка том приликом је рекла:

- Ако се мени нешто деси, постоји тестамент и у тестаменту свако има свој задатак!

Јованка Чолак је потом, неколико дана, октобра 2013, била уз постељу своје тетке, али Јованка пред смрт није више помињала тестамент. Умрла је 20. октобра 2013.

Део својих “мемоара” и део свог “тестамента” Јованка Чолак износи за “Новости”:

- Јованку сам новембра 1980. нашла тужну, али у добром здрављу. Била је у некој врсти изолације, али за то није кривила Тита. Одмах ми је испричала да је између њих двоје све добро и да јој је Броз, и пошто је “одведена”, слао папириће са поздравима, чак и храну коју је највише волела - говори Јованка Чолак. - Некадашња прва дама СФРЈ приликом нашег првог сусрета била је у ситуацији као Јозеф К. из Кафкиног романа, али била је и уверена да је све то привремено и да ће другови убрзо увидети грешку.

НАША саговорница сведочи и да јој је приликом тог првог разговора Јованка говорила како никакве генерале није смењивала ни постављала, како се то тада причало. До последњег дана живота тврдила је да је Тита волела свим срцем, а за свој егзодус кривила је љубоморне и зле људе који су се нашли у најужем маршаловом окружењу. Објашњавала је како је она у ствари жртва фамозног “националног кључа”.

- Мене су увек када би се повела дискусија о националном кључу убрајали у српски кадар, а Тита никад нису убрајали у хрватске кадрове - причала је Јованка Броз својој имењакињи, што је ова препричала у својој књизи “Моја тетка Јованка Броз”. - Осамдесетих година, пред Титову смрт, српски кадрови у врху партије и државе осећали су да су закинути за једно место. Као да сам ја у Титов живот изабрана на партијском конгресу. Сметала сам делу српског руководства и зато сам склоњена.

Ова жена даље прича како је поред “личких тема” са тетком увек претресала и високу политику. Титова удовица је тврдила да се СФРЈ није сама распала и аргументима је заступала тезу да је држава била трн у оку, нарочито на Западу. Говорила је да је у Титовој СФРЈ било више слободе и демократије него у свим њиховим западним земљама заједно јер Запад је своје народе “држао у сталном страху од друштвене имовине и социјалне првде”.

- Она је била комуниста, али није била атеиста - сећа се Јованкина сестричина. - Бога је звала инжењер и имала је јак осећај да ће тај њен инжењер угодити неку њену правду и истину пошто су другови били неми и глуви.

Сећајући се 33 године друговања са Брозовом, Чолак Кирали подсећа како су се за све то време време на власти мењали многи. Они се са својим претходницима баш ни у чему нису слагали. Само једна ствар им је била заједничка, равнодушност према судбини Титове удовице, а сва брига о њој сводила се на једно питање: да ли другарица Броз пише мемоаре или их је већ написала. Ако их је написала, где их крије?

- Када је деведесетих на чело Србије дошао Милошевић, обећао је Јованки да ће и она бити убудуће другачије третирана - наставља наша саговорница. - И заиста, Огњен Грковић и Ранко Бугарчевић из Меморијалног центра “ЈБ Тито” који су дотле “управљали” Јованкином судбином, нису више долазили на њена врата да јој прете и “уче” је шта сме, а шта не. Међутим, за време Милошевића ни други из власти је нису посећивали али ни лопови нису улазили у њен дом. Када је Милошевић пао, и пред слом његовог режима, тетка Јованка је накратко била на страни “долазеће демократије”. Мислила је да и за њу долазе бољи дани. Убрзо се разочарала. 

Јованка је сахрањена у Кући цвећа, поред Брозовог гроба

ПРВИ ИЗЛАЗАК ИЗ КУЋЕ

РАВНО 15 година Јованка Броз није смела да напусти своју назовивилу, и да се прошета по улици. Дозволу за излазак добила је тек 1993, а разлог је био посета Ечкој, где је живела њена сестричина Јованка Чолак Кирали.

Ова жена данас прича:

- Чекала је месец дана сагласност и потпуно неочекивано, добила ју је. Ја сам у Ечкој у свом дому окупила фамилију, наше Личане, и то је било спектакуларно. Јованка је дошла у службеном возили, а стотине људи тискало се да је види. Сећам се и личког менија.

Нажалост, одмах по повратку у Београд, Јованкин службени аутомобил се покварио, одвезен је у сервис и она га више никад није користила.

ОД ЛИКЕ ДО ЕЧКЕ

* СЕСТРИЧИНА Јованке Броз рођена је 1951. године у Титовој Кореници у фамилији Ђерић. Име је добила по славној рођаки и животном сапутнику председника СФРЈ.

* СУДБИНА жене по којој је добила име у великој мери одредила је и живот Јованке Чолак Кирали. Развела се и побегла из “мешовитог брака” у Хрватској. Деценију касније уследио је поново рат, у ком је опет Лика страдала.

* НАЈМОЋНИЈА од свих Личанки у СФРЈ тада је била увелико изопштена и немоћна, а Јованка Чолак Кирали маршаловој удовици је постала и “прозор у родни крај”.

* ЈОВАНКА је живела у овом периоду у Минхену и Ечкој и све време је била део мреже за помоћ српском народу из дијаспоре.

Тајна тестамента Јованке Броз | Друштво | Novosti.rs

Стојан Новаковић (1842-1915)

Изложба о Стојану Новаковићу отворена у Народној библиотеци Србије. Новаковић је врло рано схватио значај науке и културе за српски народ и тог принципа се држао целог живота

СРОДНЕ ВЕСТИ

• Књига о Стојану Новаковићу: Култура и од мача - јача

Чиме се све за живота бавио и какво је разноврсно и моћно дело иза себе оставио Стојан Новаковић (1842-1915), тешко је само набројати: два пута председник Владе, неколико пута министар, дипломата, оснивач Напредне странке, историчар књижевности, песник и романсијер, филолог, преводилац, први библиотекар Народне библиотеке Србије, археолог, хералдичар, председник Српске краљевске академије, оснивач СКЗ... О томе сведочи изложба "Стојан Новаковић, државник, научник, библиотекар", која је, поводом века од његове смрти, јуче отворена у Народној библиотеци Србије.

Посетиоци могу да виде прве књижевне радове млађаног гимназијалца, затим студента, његово последње књижевно дело, историјски роман "Калуђер и хајдук", преводе (Пушкина, Волтера, Ранкеове "Историје српске револуције"), "Српску граматику", студије "Срби и Турци 14. и 15. века", "Васкрс српске државе" (о Првом српском устанку), дела из историје, географије, на десетине расправа и чланака... Са само 23 године написао је "Историју српске књижевности", која представља прву целовиту историју књижевности код Срба, делима "Српска библиографија" и "Српска књига: њени продавци и читаоци у 19. веку" ударио је основе нашој библиографији и библиотечкој теорији.

Новаковић је врло рано схватио значај науке и културе за српски народ и тог принципа се држао целог живота. Био је један од потписника "Научно-патриотског позива" из 1867. у коме се може прочитати: "Прва је наука познати себе. Народ, који себе из основа и у сваком погледу добро познаје, тај ће народ свакад имати у себи најпоузданијег јемства за свој напредак у сваком правцу".

Током целог радног века проучавао је српску прошлост, али је био непрестано загледан и у будућност свог народа. На питање уједињења српског народа гледао је прагматично, залагао се за коришћење мирних средстава уз подршку дипломатије и говорио да "добар споразум вреди више него најсрећнији рат". Као политичар Новаковић је био противник аутократске владавине два последња Обреновића, упорни приврженик увођења уставног поретка и будућност земље видео у демократији у, како је говорио, "општој равнотежи врховних власти".

Изложбу је отворио Милош Ковић, професор Филозофског факултета у Београду, који је истакао да још нисмо свесни величине и значаја Новаковићевог дела.

- Неопходно је прихватање мудрости и искуства од својих предака, што се чини у многим земљама. Њихови патуљци пењу се на леђа њихових џинова, како би боље и даље видели. Код нас то није случај, па смо зато тамо где данас и јесмо.

За пример да је Новаковић препознат у свету као великан Ковић је навео превод његове књиге "Село" на јапански језик. Очигледно је, истакао је Ковић, да су Јапанци схватили да од Стојана Новаковића имају шта да науче. На отварању изложбе су говорили и Драган Бараћ и аутор поставке Душан Никодијевић.

СУПРУГА И САРАДНИК

Као значајан датум у Новаковићевом животу Никодијевић је издвојио 26. јул 1864. када се оженио Јеленом Кујунџић, сестром Милана Кујунџића Абердара, филозофа и књижевника. Јелена је била једна од ретко образованих жена тога доба у Србији (преводила је са француског, а говорила немачки и руски) и супругу је била први сарадник, нарочито у гласилу "Вила". Радила је као болничарка у српско-турском и српско-бугарском рату, за шта је и одликована. У њиховом браку родили су се Милица и Милета, који је био професор Правног факултета у Београду.

Џин међу Србима | Култура | Novosti.rs

КЛИЦЕ:избор: анђео чувар, и "Заветине"

Анђеоски број 6: Метатрон

.... Према црквеном предању, које је најбоље изражено у спису псеудо-Дионисија Ареопагита „О небеској хијерархији“, анђели се деле на три хијерархије: вишу, средњу и нижу, а свака хијерархија се даље дели на три чина^[4].

Виша: Серафими су четворо- односно шестокрилати симболи светлости, жар Божије ватре (Језек. 1,5, Иса. 6, 1), распаљују огњену љубав према Богу и најближи су Богу

Херувими просвећују премудрошћу и богопознањем, чувари су раја (Пост 3, 24)

Престоли су разумни и по благодати богоносни, изливају силу правосуђа на престоле земаљских судија и владара (Кол, 16)

Средња: Господства господаре нижим чиновима, дају силу и мудрост, уче друге да владају вољом и осећањима

Силе спроводе непоколебиво вољу Божију, дају силу чудотворства

Власти представљају неуништавајућиву хармонију, кроте демоне, одбијају искушења

Нижа: Начела начелују нижим анђелским чиновима, брину за народе и световни суд

Арханђели благовесте, пророкују, укрепљују веру

Анђели су анђели чувари, војска небеска (Јов 19,12, Пс 103, 21), духови (Откр 1, 4), јављају мање тајне и намере Божије, подстичу на врлину, стоје људима најближе

Само највиши чин прима светлост и познање од самог Бога, а сви нижи чинови се просвећују и примају тајне од виших чинова.

У јеврејеској традицији помињу се још и:

МЕТАТРОН: анђео мисли и свјетла.

АМИТИЕЛ: анђео истине.

АНАЕЛ: анђео златне светлости и страсти

Анђео се у исламу назива мелек (арапски: الملك, ал-малак). Мелеки су, према исламском веровању, часна створења која је Бог (арап: Алах) створио од светлости (арап: нур) да би вршили његову вољу. Поређани су у хијерархију на чијем врху се налазе:

Џибрил (Гаврило), задужен за достављање Божје објаве изабраним веровесницима и посланицима; Микаил (Михаило) је задужен за кишу и биљке;

Исрафил чије ће пухање уништити креацију на крају времена;

Азраил, анђео смрти за узимање душа у часу смртном

Ибн Маџа каже о мелекима следеће:

"Вјерује се да су мелеци од једноставне супстанце (створени од свјетла), надахнути животом, говором и разумом, а разлика између њих, џина и шејтана јест у врсти. Знај да су мелеци чисти од жудње и ометања бијеса. Никад нису непослушни Богу у оном што им нареди, и раде оно што им се нареди. Храна им је величање Његове славе, пиће им је објављивање Његове светости; разговор, заједничко сјећање на Бога, нека је узвишено Његово име; њихово задовољство јесте Његово обожавање. Створени су у различитим облицима с различитим способностима

   ---------

Метатрон помаже да у животу приметите битне ствари. Према легенди је давно живио на земљи као човек и после смрти је постао Божји чиновник. Као анђео помоћник првенствено усавршава способност како да сами прецизно и ​​суставно напредујете у животу. Преко њега ћете лакше видети ствари из света и из своје околине које служе само тамној страни или како вас силе желе скренути с вашега пута. Помаже у организацији и да се посветите правој животној каријери. Уосталом као и сви, и Ви сте дошли на овај свет с неком мисијом. Анђеоска порука за Вас: увек се концентришите на драгоцене ствари!

___________________________________________

    Подсећања  - ПОСЛЕ ПЕТНАЕСТ ГОДИНА

ПЕСМА ИСТОЧНИКУ

                                На источник, на извор

                                ниједна река се не враћа

                                до у виду облака.

                                На источник, на извор

                                ниједан пут се не враћа

                                до у виду чежње.

                                О, путе и реко, облаче и чежњо,

                                шта ћу бити када се будем вратио

                                на источник, на извор?

                                Бићу ли чежња онда? Бићу ли облак?

                                Лућијан БЛАГА  (1895 - 1961)

                                Превео са румунског Ратомир Марковић

ЧИТАОЦУ

                Од Васкрсенија објављиваће се двонедељне или месечне свеске под заједничким насловом  ЗАВЕТИНЕ, све до Петровог поста. Свеске су наставак "Годишњака" Заветина (излазио до 1997. године). Свеске почињу да излазе у најгорим издавачким и другим околностима, без новчане помоћи ма ког мецене (инвеститора).

                Две ствари  ће имати овде најповлашћенији простор : Нова митологија,  књижевност истинита. Књижевност која се не може фалсификовати. Која има само два циља : Истину и Лепоту.

                Истину која није ништа друго до истина, која је баш зато ( Хаксли је то знао) - антиприродна, апстракција, на њу ништа не личи што је из правог света.

                Природа зрачи лепотом. "У природи се веома много ствари страних ствари меша са битном истином. То је разлог што уметност тако понесе човека - то што се она не моче фалсификовати и далеко је од несуштаствености правог живота."

                Колико у данашњим часописима има ствари које су  у директној вези са битном истином? Лепотом?

                Магла, прашина, дим, струготина, лутке... Нешто много горе од базара и куплераја. Права оргија књижевних надуваних балона, који и не слуте колико је узбудљивија најобичнија порнографија!...

                Кулисе, кулисе, кулисе!Српска књижевност  већ деценијама тавори у кулисама, иза кулиса, у близини кулиса. Она долази у шињелу анахронизама, налик на велико Потемкиново село, у чијој  изградњи и  подизању учествује већина  часописа...Ех, колико је оних који праве те часописе и оних који сарађују у њима, који су се толико литераризовали, замислили себе као хероје читавог низа дела које су сами замислили : и шта? Најпогрешнији и наопак начин супростављања свету, чак и самом себи. Јер задатак живог човека и живог часописа, наравно, није да апстрахује себе, него да живи!

                Све је у сенци  трговине, политике и донекле религије - најпрљавијих ствари... Неизрециво је шта се све објављује  као уметност! Вечни и непролазни позив уметности је да даје све чисто.              Сви  часописи  као да су мртви, или на издисају, барем они које  читамо последњих десетак, двадесетак, па и педесетак година. Ако још неки и излазе, то је с мене па на уштап, и тамо више не сарађују живи људи, него мртви, авети. Па кад је већ тако, господо, има ли смисла куповати и читати такве ствари? (Не умем да разговарам са мртвим, осим, понекад, у сну... Ако већ треба да читам мртве или угушене часописе, онда радије , повремено, ХХ ВЕК.)

                Познавао сам не једног уредника часописа, и многе писце, и сви су штампали своје и рукописе  пријатеља, углавном о туђем руву или круву...Никада нису штампали непријатеље, како овде радо називају независне духове, слободне стрелце и људе друкчијег мишљења и сензибилитета. Треба ли жалити због тога?

                Мртви су часописи, мртав је књижевни живот, мртва је  литература. Мртви су критичари и критика. Све је мртвосано. Многи писци су се помирили са тим, лепо умрли, нестали ко ноћни духови. Ишчезли су без трага и гласа и они уредници који су  умели да окупе стотинак сарадника. Зато више нема  живих часописа. Нико нема ни петље, а нити може да одреши кесу  да би поплочао пут према књижевној слави незахвалника. Бастион официјелне литературе и критике успављује. Поникао у близинама власти, он се увек размножавао ванкњижевним "оплођавањима" : Псудохијерархијама,   псеудоканонизацијама, псеудоантологијама        Наравно да би било добро да постоји неки, макар један жив часопис у којем би један, два или десет писаца могли да се сретну са њиховим евентуалним читаоцима. И читаоци су почели да испаравају... Сви су заборавили где је почињало све, па и слава. Часописи су били понекада дивни сусрети, и кад су престали да то буду, кад је нестало радости и наде, и часописи су полако нестали... Сви су заборавили све, па и на Достојевског и његовог ГРАЂАНИНА, или  на Розанова  и  часопис који је сам издавао, уређивао и испуњавао својим  текстовима (Апокалипса  нашег времена)...

                Ја нисам. И данас, по ко зна који пут, прелиставам  Пишчеве дневнике  Достојевског  и  белешке Розанова.

                "(...) Нема сумње да је дубока основа свега што се сада збива у томе, што су се у целом европском, па тако и у руском човечанству створиле колосалне провалије у ранијем хришћанству; и у те провалије руши се све : престоли, класе, сталежи, рад, богатства. Сви су уздрмани. Сви пропадају, све пропада. Али, све се то  стропоштава у празнину душе, лишене древне садржине..."

                Тако пише Розанов, крајем 1918. године.

                Осамдесет и нешто година касније још увек се копрцамо у "колосалним провалијама". Све је отишло доврага, "пресечено", пропало.

                Јављамо се из амбиса ("колосалних провалија"), надајући се да ће наш глас допрети до  ретких и можда   сличних -  људи  пуних  душа, испуњених  древном садржином.

                Оглашавамо се из провалије пуне "људи који у ствари не знају шта желе рећи, али који имају јаку потребу да пишу.

                Шта се догађа? Пише се оно што пролази, оно што не кошта ништа и што нема никакве тежине. Али се ови претходни изрази замењују јачим речима, мењају се, усавршавају.

                Сва снага се користи у тим замењивањима : пење се до необичних  "лепота"..."

                Тако је Пол Валери описао Књижевност. Инсистирајући  да "систем"  "замењивања"  "буде организован"...

                "Морал" овог творца ( он се није позабавио тиме " да изгради један "),  допушта чињење сваког зла "које желимо, под изричитим условом да смо га јасно желели и предвидели као зло, уопште се не штедећи од сазнања, пошто брижљиво сиђемо у своју личност, у своје вероватне последице, у добро које желимо да извучемо одатле - и сматрати као апсолутно забрањену сваку пукотину за кајање, све оно што би учинило да побљујем своју прошлост и што би упрљало данашњи дан - сутрададан.

                Чини што год желиш уколико можеш да поднесеш неограничено.

                Свет вреди тек у својим крајностима и траје тек захваљујући средствима.

                Он вреди тек кроз ултра и траје кроз умерености.

                Покажи у једној реченици њен блесак, њен одговор, њено ништавило, њене темеље..."

                Свеске призивају праве писце и слободе; оне ће да излазе као мале књиге. Без потпоре, инвеститора и спонзора. Могу у њима да сарађују сви они чије су мисли изванредно бистре и којима забава није једина намера. Од девет до сто девет година...

Михај  ЕМИНЕСКУ

                                                 ( 1850 - 1889 )

                                                АКО СЕ ДАЊУ...

Ако се дању деси да те видим

Сигурно ћу ноћу липу да усним,

А ако преко дана сретнем липу

Гледаћеш ме целе ноћи у мом сну.

                                Превод са румунског и напомена Ратомира  Марковића.

                               

                *

                Ове године се прославља сто педесет година од рођења највећег румунског песника Михаја Еминескуа.

                - Па зар ово није песма Никите Станескуа ? - сигурно ће неко да упита.

                То питање је, уствари, један од доказа да је Еминеску модеран песник, наш савременик...

      (извор: из штампаног издања часописа ЗАВЕТИНЕ  5-14 /2000, Београд. Уводни делови. Часопис постоји у фонду НБС.)

La sans pareille – тако су звали Симонету Веспучи, у значењу: неупоредива, без премца, најлепша. Нови роман М. Савића

Прича је модернизована верзија једне од Шехерезадиних бајки: да би нашла свог изгубљеног драгана, девојка се прерушава у мушкарца, и кад га пронађе, она се и даље понаша као мушкарац...

Фото Томислав Јањић

Издавачка кућа „Агора” из Зрењанина објавила је нови роман Милисава Савића (1945), о којем се много прича ових дана. Роман носи наслов: „La sans pareille” (љубавни роман са додацима). La sans pareille – тако су звали Симонету Веспучи, у значењу: неупоредива, без премца, најлепша. После „Пролећног путовања Тосканом”, с десет путописа, следи десет прича, затим десет црних прича, десет снова, десет есеја, десет пишчевих белешки, десет писама, десет завршетака романа, и на крају сто фуснота и сто јединица у индексу имена, датума и појмова, што је, опет, 10 x 10. Покушао је, објашњава аутор, да напише причу о чистој љубави, љубави без интереса. Она је могућа, тврди, ако се не зна прави идентитет другог, вољеног.Радња романа дешава се између 1994. и 1999.Милисав Савић је недавно добио награду „Григорије Божовић”, коју додељује Културни центар „Стари Колашин”.

Шта саветујете читаоцу: како да чита овај роман с десет зглобова?

Може се читати нормално, од почетка до краја. Читалац који зна Тоскану и дело Милоша Црњанског не мора ни да се осврће на фусноте и индекс, у којима може наћи решење неких тобожњих загонетки.

Роман је писан за нестрпљиве, али и стрпљиве читаоце, којима је понуђен читав низ додатака. Који су Вам читаоци дражи?

Књигу је прочитало неколико мојих пријатеља. Једни кажу у даху, други су стали после педесетак страница, веле, у шали, да роман превазилази њихове могућности. Не знам ко су од њих стрпљиви, а ко нестрпљиви. Стерн је говорио да би се убио ако би његов читалац прозрео шта ће написати на следећој страни.

Да ли је приповедачу – на путовању кроз Тоскану – водич Милош Црњански?

Па ко би био други? Нико лепше о Тоскани и Италији није писао од Црњанског. У „Хиперборејцима” Црњански усред Рима с одушевљењем прича о пределима Северног пола... Својим неодмереним величањем леда и снега, он намерно провоцира своје саговорнике да хвале Италију до небеса. Што је и желео. Италија је за Црњанског била велика љубав. Друга домовина.

Кроз роман се вија Бокачов дух, али и духови неких наших писца: Бранка Миљковића и Петра Џаџића, рецимо?

Не може се причати љубавна прича у Тоскани, а да се заобиђе Бокачо. Мајстор над мајсторима приче. Откуд Миљковић и Џаџић? У причама моје мистериозне и необичне јунакиње –две се могу везати за наше писце.Прва је о лепој професорици српског језика која је, по Бранковој смрти, дошла да живи у Нови Пазар, умишљајући да је она крива што се песник, због неузвраћене љубави, убио. Друга је преузета из Џаџићеве књиге „Homo balcanicus, homo heroicus”, која одлично одсликава све противречности балканског менталитета.

Да ли је геј веза између Плавокосог (који постаје Плавокоса) и Хасана Пртинца – услов модерног европског романа?

Ја, као власник романа, мислим да је Плавокоси, ипак, Плавокоса. За приповедача не одговарам. Мој роман врви од алузија (интертекстуланости) на велика дела светске књижевности. И ја то нисам крио. Ако неки мисле да је читање нека врста одгонетања, ја сам у фуснотима дао решење тих загонетки. Али за поменуту геј причу нисам. Моја прича је модернизована верзија једне од Шехерезадиних бајки: да би нашла свог изгубљеног драгана, девојка се прерушава у мушкарца, и кад га пронађе, она се и даље понаша као мушкарац... Да би тек у кревету открила да је жена. Сличну геј причу има и Казанова.Један угледни критичар рекао ми је (ако га је држати за реч) да је мој роман заиста европски („има шансе да буде преведен”), али не због наводне геј приче.

Добра љубавна прича, каже се у роману, јесте она која може да се исприча за једно вече. Да ли је добар љубавни роман онај који може да се прочита за једну ноћ?

Свакако. У читању се жури ка крају. И обично се тада бришу сузе, било да се роман срећно или трагично завршава. И мој роман се може прочитати за ноћ, под условом да се прочитају прво и седмо поглавље. Остала поглавља углавном објашњавају и усложњавају ту причу – шећерламу.

Јунак романа је и Казанова, који је сматрао да се свет дели на паметне и будале, и да паметни могу да варају будале?

Казанова је сматрао себе филозофом и страшно се наљутио на Волтера који у њему није видео великог мислиоца. Он је само прагматизовао идеје Платона, па и Волтера. Не сањајући да ће доћи време да ће будале, читај мангупи, варати паметне. Ваљда се због тога и данас Казанова држи  за највећег светског љубавника, а не за изванредног писца.

Један од јунака вели да „комунистичко време уопште није било лоше”, у односу на оно „које ће тек доћи”. Приповедач се с овом оценом, очигледно, слаже?

Приповедач да, али он у роману није Милисав Савић.

Говорите о трговини у најновијем рату, када су Срби продавали оружје муслиманима и Хрватима, које су они, наравно, користили против Срба?

Нису само Срби, и други су и те како трговали. Али мене заиста тај рат у роману много не занима. Занимају ме људске метаморфозе, и зато је мојим јунацима Овидије најдражи писац.

У „Пишчевим белешкама”, приповедач открива тајне из своје стваралачке радионице. Да ли тиме уништавате магију приповедања?

Боже сачувај! Зашто не би постојала магија аутопоетичких коментара? Угледни критичар тврди да је мој „Мали глосар креативног писања”, иначе есејистичка књига, заводљивији од мог романа, вели да се чита као прворазредна проза.

Вас су доживљавали као комунисту и као антикомунисту, као националисту и мондијалисту, као реалисту и постмодернисту. Ko сте ви заправо?

Мислите ли да би моје изјашњавање ишта разјаснило? Пирандело, који се више од других бавио темом идентитета, има лепу причу у којој муж схвата да сопствена жена у њему види другу особу.  Покушава да јој објасни да то није он, али на крају дигне руку од свега. Нарцис је умро зато што је мислио да је леп, несрећан што нико други не примећује његову лепоту.

Зоран Радисављевић

-----------------------------------------

Срби – Американци и Руси

Током ратова, да би се преживело, муслимани су постајали Срби и Хрвати, Јевреји – Срби и Хрвати, а Срби су се католичили или турчили. Ко смо ми, уопште, данас? И ваш јунак Хасан Пртинац је, уствари, Србин?

Хасан је лепо муслиманско име, позајмљено од Меше Селимовића.Свим малим народима угрожен је идентитет. У прошлости то је био верски и национални, данас је то идеолошки. Један мој пријатељ у шали каже да би данас пола Срба радо постали Американци, а пола Руси.

      = извор: Политика