На вест о смрти Миодрага Мркића, писца и професора (1932 -2022)

 

Како смо управо сазнали из круга најуже родбине, некадашњи професор књижевности Грађевинске школе у Београду, и књижевни критичар Миодраг Мркић, управо је преминуо после краће болести.

Овај усамљени и плодни писац живео је далеко од очију јавности, пишући до последњег даха и штампајући своје књиге као пишчева издања. Прочуо се после одласка у професорску пензију, по књизи "Превредновања" , разматрајући не баш омиљену тему превредновања у српској књижевности, актуелну још од Скерлићевих времена, па до ових потоњих, која се углавном одлаже за неко друго време, осим у случајевима када је реч о неколико оштријих критичарских пера у српској књижевности, попут покојног Мирољуба Милановића, Миодрага Мркића и Небојше Васовића.

Професора Мркића сам срео и упознао као колегу, предавача у Грађевинској школи у Београду, где сам непуна два месеца замењивао једног од професора на боловању, крајем осамдесетих минулог века када сам почињао да радим у просвети. После сам га изгубио из вида. Поново сам га срео захваљујући песнику и сигналисти Мирољубу Тодоровићу, који га је једног поподнева довео у моју канцеларију и представио га као аутора који је о мом роману "Ујкин дом" написао читаву студију. Отада, од тих година на крају минулог века, па све до фамозне короне, виђали смо се скоро редовно; разговарали. Постао сам и његов издавач, и објавио његове Сабране радове у "Заветинама" (дигитално издање). 

Написао је више од тридесетак књига, и небројено прилога по нашим књижевним часописима последњих деценија. ЕСЕЈИСТА МИОДРАГ МРКИЋ Рођен је у Трстенику - Дреница (Косово,1932). Окусио је горки хлеба избеглиштва током Другог светског рата (породица му је избегла у округ пожаревачки). Није редовно објављивао; нисмо стигли да о томе детаљније попричамо. Знам да је Мркићев отац поживео стотинак година, и веровао сам да ће увек бити времена да о много чему разговарамо, али - преварио сам се.

У једној од последњих његових књига Краћи огледи. 8. Мркић је на скоро десетак табака проговорио о ПРЕКИДУ, како сам каже од тридесетак година, када није објављивао, о извесној спречености, идући траговима неких писаца, који су имали слично искуство у титоистичкој Југославији, и остали практично непознати широј књижевној и културној јавности, иако иза њих стоје читави опуси. У том смислу, најилустративнији је пример, поглавља Шта сте ми урадили, Шта су урадили (стр. 109 – 144) посвећен „књижевном случају“ Мирослава Лукића алиас Беле Тукадруза. Мркић пре десетак година написао позамашну монографију „ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ“ – једну од својих, најобимнијих књига… Мркић је, дакле, отворио једну од трауматских тема српске књижевности двадесетог века – где је владао баук бирократске кочоперности и перфидни диктат једине партије (оне на власти, наравно!) као врховни арбитар… и тему о ПРЕВРЕДНОВАЊУ*, што значи и о лустрацији, од које бедни плаћеници и аргати такозване официјелне књижевне критике беже као ђаволи од Крста… 

Живео је и деловао - као камен-самац. Мркић није избегавао свет. Није био секташ.  

Написао је посебне књиге о десетинама писаца, савременика.

Доживљавао је себе као есејисту, а написао је 

МОЛИТВУ БОГУ КРИТИКЕ, МОМУ

 

Миодраг Мркић

Ја своје текстове још увек пишем наливпером или хемијском оловком. После их, ако их уопште прихвате за објављивање, прекуцавају дактилографи. Пошто ми р укопис није сасвим читљив, дактилографи праве грешке. Тако је било и са овом Молитвом. Дактилограф је прекуцао наслов овако: «Молитва богу моме», што је груба грешка, јер дактилограф вероватно никад није чуо за паганског бога критике Мома, бога подругивања, галаме у грчкој митологији?Код Хесиода Мом је син Ноћи. У Платона је он бог прекора и критике, који сваком богу зна да понешто замери. Приказиван је са скинутом маском и лудачким жезлом. Према легенди, Мом се распукао од једа кад Афродити није могао било шта да замери. Мени се допада то што је Мом једини бог без маске. Тај бог је тврдоглав и гони нас да нешто предузмемо. Као археолози тражимо делове, крхотине порука у Уводу у Дневник критике бога Мома. Читао сам надахнути и временом оштећени текст, ткање твог критичког ума, које садржи и савест и савет другима, једини боже без маске! Читао сам индеске твоје наших мана и врлина. Твоју критичку истину хоћемо да сачувамо. Праведност иморалност твоје драме. Лечимо наш критички дух кроз твоја учења о мерилима, бежећи и од будућих сенки речи духа мистификације нашега постојања, трајања. Стремећи Обнови. Српске културе и литературе. Духовном храму нашем.
О, Пронађени рукопису! У ћоравој соби нађени!
У којем је бирократска књижевност виђена очима Стерије, Домановића, Нушића, а не кроз увеличавајућа сочива наших заступника небеског народа, политичких превртача, књижевних пришипетљи и шпекуланата. Књиго сећања на наше развратне храмове поезије у којима се радо и углавном трговало, куповало и продавало. Ти знаш да је развратни, дух ситних шиђарџија свој дух дао под аренду? Боже критике, теби хвала! Као жртву ти приносим свој век, свој духовни и душевни залог, и тело измучено, као тело свештеника или монаха, искрену жртву зарад поезије, лепоте и истине.
Против смо свих ћифта у српској литератури, против невоља и пустошења, фалсификовања и фабриковања мутаната! Против смо узохолелог срца времена.
Трудимо се невешто, Боже критике, да пренесемо твоје знање и недоумице! Спас тражимо од многих недоумица и наших подлости нихилистичких! Милост и самилост молимо, ако не за нас, а оно за поезију, за музе развратне, извитоперене дроље у служби власти! Ено Мелпомене, ено Ерате. Остаје нам твој божански критички дух као последња одбрана.
Речено је: «Свако има свог бога», и то је тачно донекле. Ја сам доста времена потрошио пишући многе књиге на свог бога, свог ђавола... Али, сада, на крају, ти си постао мој бог, Боже критике! Јер си ме довео до самог врхунца, врхунца критике, где се објављује самокритика самог бога критике! Уверен сам да је то омогућила чаролија критике, чаролија читања Рукописа у ћоравој соби нађеног (или: нађени Рукопис критике бога Мома, што је исто).
Дакле, метатекстовно чудо: критика књиге-критика о подухвату поетском и поетичком Мирослава Лукића...

За разлику од многих других српских књижевних критичара, оних официјелних и по укусу великих издавача, тиражних новина и власти, Мркић је био писац од интегритета. Старински писац, непоткупљив. 

Када сам га оштро критиковао, није се љутио. Напротив.

Био је и један од уредника књижевних часописа "Заветина", који су излазили као Независна издања, тј. без потпоре српске државе, или Сороша!

Последњи пут сам га видео у оној хистеричној години короне, током лета, када сам пролазио кроз Београд, после укидања ванредног стања и сазнао да је примио вакцину, јер су му тако саветовали лекари, после једне операције на глави. Шетали смо Београдом, разговарали, више ћутали; растали се на Зеленом Венцу.

После тога смо се договарали да се видимо, поново; али случај је хтео да нисмо; он је дан уочи мог недавног боравка у Београду хитно пренет у земунску болницу...

Српска књижевност, права породица Мркићева, изгубила је свог драгоценог и непоткупљивог члана, а  ми у "Заветинама" једног доказаног пријатеља и писца који је читав свој живот посветио лековитој и корективној књижевној критици, и зато ће овога писца, верујем, будућност откривати. И враћати му оно што му је било ускраћено у једном свету у којем је патио и пропатио.

Бог да му душу прости!

 

Среда, 28.09. 2022. Поподне.                                              МЛ. БТ.

 

_____

   * Видети више о Миодрагу Мркићу на сајту ПРЕВРЕДНОВАЊЕ.