НАСТАВЉА СЕ
(шта људи говоре, или пишу)
Apokaliptična „predviđanja“ u pogledu klimatskih promena koje izveštava Svetski ekonomski forum
Klub 1% najzagađivača bi brinuo o nestanku koralnih grebena i insekata? Oni koji rade ruku pod ruku sa industrijama koje najviše zagađuju: pesticidi (Monsanto, Bill Gates...), farmacija... koji promovišu sve što zahteva retke zemlje: hiperpovezanost, robotizaciju, vetroturbine, električne automobile... i koji imaju opsesija svemirskim putovanjima i privatnim avionima...
Na programu oluje, glad, poplave, istrebljenje insekata, bolesti, masovne seobe, potapanje obala...
Slučajno, neki od najuticajnijih članova klike su mnogo uložili u geoinženjering, šta bi moglo poći po zluIzvor (2021)
Le Club des 1% les plus pollueurs s'inquièterait de la disparition des récifs coraliens et des insectes ? Eux qui travaillent main dans la main avec les industries les plus polluantes : pesticides (Monsanto, Bill Gates...), pharma... qui promeuvent tout ce qui nécessite des terres rares : l'hyperconnectivité, la robotisation, les éoliennes, les voitures électriques... et qui ont une obsession pour les voyages dans l'espace et les jets privés...
Au programme, tempêtes, famines, inondations, extermination des insectes, maladies, migrations de masse, submersion des côtes...
Par le plus grand des hasards, certains des membres les plus influents de la clique ont investi massivement dans la géoingénierie, qu'est ce qui pourrait mal tournerОцијениле су 2 особаПриказати списак оних који су подијелили37
* *
* *Zoran Lakićević је оцијенио запис Александара1903. Дубровник
Оцијенило је 15 особаПриказати списак оних који су подијелили75
Ilonka Mladen размијенила је запис DjokicНАСТАВЉА СЕ(шта људи говоре, или пишу)
Оцијениле су 4 особаПриказати списак оних који су подијелили47
Оцијенили су Mile Fusa и Ilonka Mladen
Strasnooo
* *
Metalna vuna, 5G zračenje, naš mozak, Alchajmerova bolest,.....
Oprezno i mudro koristite mobilni telefonОцијенило је 7 особаПриказати списак оних који су подијелили57
Оцијенио је Rada Jankovic
* *
Sve što je ostalo od reke Du u jugoistočnoj Francuskoj.Оцијенило је 5 особаПриказати списак оних који су подијелили162
* *
Boginja Proleća размијенила је запис BojanОцијенило је 40 особаОно што су нам урадили душмани послије 5. октобра до данас, Турци нису за скоро пет вјекова. Турци били будале и зулума правили, а ови само о бољем сутра причају. А ми ко задње будале насједамо.
Прво су изабрали најгоре да нас воде и оптужили најбоље да су крви за све. Па су нам створили попове који воле Ђинђића и о љубави причају. Онда у сваком селу основали неке организације, ако ништа да жене уче да не трпе, а мушкарце да слушају и да се пушке боје. Затим су нас по кућама затварали и вакцинисали, без да смо болесни. А сад доводе педере у школе и манастире.
Немам наду да ће устати сви, јер ми ни у Цркви немамо више од четворице Епископа који истину казују и брину се за народ, остали нам о љубави стењу.
Али ипак вјерујем у овај народ и надам се да постоји милион Срба, који ће изаћи на литије и растјерат ђаволе.
* *
Где находится самый северный памятник сербскому солдату?
Очевидно, в России - на Кольском полуострове, в городе-порте Кандалакша, на берегу Белого моря. Здесь, на территории, где когда-то было поморское кладбище, чудом уцелело единственное мемориальное свидетельство пребывания в этих районах сербского добровольческого корпуса - памятник солдату Гойко Томичу.
Надпись на одном памятнике указывает: "Гойко Томич. Родился в селе Тохличи в Боснии под Сараево в 1894 году. Скончался 5 июня 1918 года от ран, полученных на поле боя. Погиб за свободу и объединение югославян. Слава ему!" Памятник поставили его боевые товарищи перед отъездом из России осенью 1919 года.
Всё это малоизвестные страницы российско-сербских отношений, которые по понятным причинам специально не упоминались в советский период. Речь здесь идет о югославах, воевавших против большевизма в годы гражданской войны и иностранной интервенции в России*. Они сделали это из любви к Российской империи, они хотели освободить страну, которая когда-то помогла им освободиться самим.
Рассказывает историк Дмитрий Коржов :
- Позже, после прихода советской власти, таких сербов в основном называли черносотенцами. Что это значит? "Православие, самодержавие и народность". Это были хранители традиционных ценностей Российской Империи. Интересная деталь, что здесь, на севере России, они сражались под черняевскими знамёнами, под которыми сражались против турков еще в девятнадцатом веке. Кто-то из местных видимо передал их сербам. Позвольте мне вам напомнить, Михаил Черняев русский доброволец, который еще до формального вступления России в войну в 1877 году был командующим сербской армией (моравским корпусом).
В мемуарах тех времен можно увидеть прекрасные отзывы о морально-боевой готовности сербов, а руководство белых батальонов оценивало сербских солдат на "отлично". Есть сведения, что сербы грубо относились к красным, но далеко не так, как белые. Однако трудно избавиться от ощущения парадокса истории: те югославы, которые наверняка помнили обет св. Петра Цетинского "Кто против России, тот против всех славян" искренне любили и были готовы воевать за Россию - даже ценой участия в братоубийственной войне.
* После того, как осенью 1915 года Сербия пала под одновременными ударами австро-германских войск, с одной стороны, и болгарских с другой, а её земли были оккупированы, сербское правительство в изгнании, на острове Корфу, добилось разрешения сформировать в России из югословянских военнопленных специальный добровольческий отряд, который принял бы участие в боях на Восточном фронте. После Октябрьской революции остатки корпуса и просто югославянские военнопленные, двигавшиеся: кто в Салоники, кто - домой, на родину, продолжали прибывать на Север России, который в тех условиях оставался единственным открытым "окном" в Европу. Кто-то из них эвакуировался, а кто-то остался и принял участие в антибольшевистских действиях союзных войск, войдя в состав Запасного батальона Добровольческого корпуса сербов, хорватов и словенцев - Сербский батальон.
К 8 мая 1918 года первый сербский эшелон находился в Петрозаводске, второй - в Званке, третий - в Вологде и четвертый - на станции Гостовская. В этот день в Вологду, где размещались в ту пору дипломатические миссии многих союзных стран, в том числе и сербского королевства, прибыл Лонткиевич. Тогда и было принято решение не отправлять Запасной батальон на Солунский фронт, а задержать его в Кандалакше. На следующий день французский посланник Нуланс и сербский - Спалайкович провели смотр войск батальона и вручили его командиру приказ о передислокации в Кандалакшу, где из всего личного состава требовалось выбрать 1000 человек для организации особой боевой части, которой предписывалось оборонять Мурманск и Мурманскую железную дорогу.
Точно известно, что 19 мая в Кандалакшу прибыл последний эшелон Запасного батальона. Первоначально предполагалось, что уже на следующий день переформированный батальон отправится в Мурманск. Однако из-за предполагаемой германо-финской угрозы Мурманской железной дороге эти планы были отложены, и основная часть сербов осталась в Кандалакше. Основной задачей подразделения стала оборона железной дороги от Мурманска до Кеми. Командовали сербскими подразделениями английские офицеры. В своих мемуарах мичман Александр Гефтер описал отношения между сербами и англичанами:
"Сербам приходилось плохо. Англичане сделали из них чернорабочих и до таких аристократических мест, как Мурманск, их даже не допускали. Они были на самых крайних позициях Мурманского района и жили в тяжелых условиях. Проделавши героическую войну с великим исходом из родной страны, они были погнаны на крайний север под лозунгом помощи братьям-славянам, а на самом деле, чтобы помочь силам Антанты в борьбе против большевиков. Сербских солдат отличал высокий боевой дух"
Пока сербы оставались в Кандалакше, то местом погребения их погибших было выбрано старинное поморское кладбище недалеко от места впадения реки Нивы в Белое море. Там же хоронили погибших в окрестностях британских солдат. Когда иностранцы были эвакуированы, то красные партизаны и большевистские функционеры никоим образом не пытались осквернить могилы бывших врагов. Примечательно, что совсем рядом, непосредственно на стрелке Нивы и Белого моря, была воздвигнута мемориальная стела, посвященная местным красным бойцам, погибшим в годы Гражданской войны.
По словам местных жителей, надгробия и могилы сербов и англичан сохранялись до 1970-х годов. В те годы расширявшемуся кандалакшинскому морскому порту потребовалось место для радиостанции. Для ее строительства выбрали именно поморское кладбище. Тогда-то и были снесены и старинные поморские деревянные восьмиконечные кресты, и каменные надмогильные плиты с надписями на сербской кириллице и английском языке. Надгробия были вывезены и где-то выброшены, никто об их исторической ценности тогда не задумался.
Сохранилось всего две могилы - они оказались ровно за забором новой радиостанции - Гойко Томича и другого сербского солдата,
Две эти чудом сохранившиеся могилки простояли заброшенные почти 100 лет. Только в 2012 году местные краеведы и школьники привели их в порядок, установили ограждение и табличку.
-----
Где се налази најсевернији споменик српском војнику? Очигледно, у Русији - на Кољском полуострву, у лучком граду Кандалакша, на обалама Белог мора. Овде, на територији, где се некада налазило гробље помораца, чудом је преживео једини спомен доказ о присуству српског добровољачког корпуса на овим просторима, споменик војнику Гојку Томићу.
Натпис наводи да је војник рођен у једном селу Тохлићи у близини Сарајева 1894. године, а умро је 5. јуна 1918 од рана задобијених у борби. "Погинуо је за слободу и уједињење Југословена“ - пише на надгробној плочи. Поред је још један споменик, непознатом српском војнику. Спомен плоче су поставили њихови другови, саборци пре него што су напустили Русију у јесен 1919.
Све ово су, не сасвим познате странице руско-српских односа, које из очигледних разлога, током совјетског периода нису биле посебно помињане . Ми овде говоримо о Југословенима, који су се током грађанског рата и стране интервенције у Русији борили против бољшевизма. Они су то урадили за љубав руског царства, хтели су да ослободе земљу, која је некада њима помогала да се ослободе.
Говори историчар Дмитриј Коржов:
- Касније, након што је дошла совјетска влада, такве Србе су углавном називали Црностотинашима. Шта је то? То значи "Православље, аутократија и националност." Они су били чувари традиционалних вредности руске империје. Интересантан детаљ јесте, да су се овде, на северу Русије, борили под черњаевском заставом, под којом су се још у деветнаестом веку борили против Турака. Неко од мештана ју је очигледно дао Србима. Дозволите ми да вас подсетим, Михаил Черњаев је руски добровољац, који је и пре формалног уласка Русије у рат 1877., био је командант српске војске.
У мемоарима из тих времена, могу се видети одличне критике о моралној и борбеној готовости Срба, а руководство белих батаљона ценило је српске војнике као "одличне“. Остали су докази да су Срби третирали "црвене“ грубо, али ни приближно онолико колико бели.“ Ипак, тешко је ослободити се осећаја парадокса историје: ти Југословени који су се сигурно сећали завета Светог Петра Цетињског "Ко је против Русије, тај је сам против свих Словена“ искрено су волели и били спремни да се боре за Русију - чак и по цену учешћа у братоубилачком рату.Оцијенило је 120 особаПриказати списак оних који су подијелили1.5KПрво занимљиви
Всё переплетено в истории наших народов и вера, и кровь, и смерть.
Удивительный выбор для строительства радиостанции
* *
НАСТАВЉА СЕ
(шта људи говоре, или пишу)
Нема коментара:
Постави коментар