Александар Лукић
ПОЕЗИЈА ПРОТИВ „ЗЛОГ ГРЧА“
ТЕТАНУС – ОПАКА ДОЗА
Дончић песник, Дончић човек, Дончић патриота, не бежи од одговорности пред Богом и људима. Одбија да буде пуки молер стварности. Одбија да изиграва слепог човека. Он намерно види, што други избегавају, а и како би другачије, зашто би другачије, зашто би изигравао хуљу из потаје? Дончић је песник у вечитом крику. То је та мала неопходна разлика, која га чини песником, у изворном смислу те речи. Његова песму сама по себи довољно говори: БРОЈЧАНИК СТРАВЕ (После двадесет радиоактивних година) На сату страве казаљку слепу врти / кнез пленумски, овлашћени секундант смрти. / Из урне земне испарава прах. / Радиоактивна љуљка успављује бебу. / Империјални се шири задах. / Безгробни расту бомбардери. / Љевишка кренула ка небу. / Гробница рибља покрај искиданог моста. / Над уљем речним напукли се њишу небодери. / Дрвена клати се скела, / два белца и један црнац / госте се пилоти Антанте / на тераси српског хотела. / Палуба надутог чамца плута, / са белим анђелом од олова, / разнешен монах поред пута. / Ћуте клинике, ћуте лабораторије, / у фото-апаратима заробљене слике. / Млађи и виши референти / кремирају страницу историје. / У бубњу лажи богиња правде / секачем за купус пресеца корнете. / Из црне бомбоњере излећу / официри СИНОДА. / Уморни гробар преко / статистике пада. / Са везаног звона света капље вода.
Песма БРОЈЧАНИК СТРАВЕ довољна је за лекцију о много чему!На првом месту, бити достојан позива певања. А потом, најосновније лекције, да лење и троме духове провоцира, да прочитају збирку песама Тетанус у целини. Од песме, до песме, редом!
У својој првој објављеној збирци песама насловљеној “У ВАГОНУ РОЗАНОВА” уврстио сам песму “ФАРМА ПОСКОКА”. Ето о чему сам, између осталог, певао као млад човек, осамдесетих година прошлог века слутећи надолазеће бубњеве рата. Сматрајући још тада да је поезија у нас прилично бесполна, и да је у потпуности издала посланство, у песми “ФАРМА ПОСКОКА” маштао сам да оснујем Фарму поскока, не би ли српску поезију опремио довољним дозама отрова. Мужа отровница је и тад, а и данас остао најуноснији посао. А, како у мојим ондашњим стиховима није недостајао отров, веровао сам да ће моји савременици читањем стићи до формуле справљања противотрова, за заштиту од уједа отровница.
То, се није десило.Срећа да није.
Моје разумевање и сапатништво за стихове Милоја Дончића, ипак, даље сеже.
Не марећи за халабуку данашњег доба - епоху највећма оличену саморекламерством и наметањем песничког укуса и вредности, кроз разноразне епигоне тзв. песника: “принчева поезије, и мурећеплија”, бирократске, наметачке, неоагитпроповске књижевности у нас, до бола јалове и убоге праксе и потребе да се тријумфује по сваку цену, прилагођавајући тако стварност актуелном критичарском моделу - одаџијства, неталентованом непесничком свету, углавном, главуџама сујетних појединаца - доњем вешу, није збунио песника изоштрених и огољених нерава у непрестаном напону и вибрацијама да поклекне и пристане на саучесништво и, суживот са супетлицама. Неделотворној стварности свакако, без смисла о себи, о смислу стваралаштва. Песник Милоје Дончић клони се обездуховљеног поретка ствари, “вагиналног књижевног корова”, држећи до духовне хигијене и чистоте у стиху, песништву. До себе.
Када би поредили песника Дончића са савременим српским песницима, не би имали пандан за поређење. Дончић се отима од устаљеног бетонираног поретка, критичарских ложа владајућег гледишта. Поредити га, рецимо, са његовим генерацијским, или међугенерацијским песницима, плејадом читаве комунистичке епохе песништва друге половине XX века, те поетикама које су нарастале и сплашњавале као квасац у лименом лончету преко ноћи, котеријским, галеријским, и иним песништвом, као и деловањем тзв. „водећих песника“ данашњице, попут: Драгана Јовановића Данилова, Војислава Карановића, Живорада Недељковића, Јелене Ленголд, потом (више вергла но песника) Гојка Божовића, “саслуживача у батргању” Саше Јеленковића, “воденичара САНУ-а” Милосава Тешића, “пристојних песничких евнуха и бескичмењака”, до скорашњих лукративних песника националне оријентације, од “Матије до Луке и братије”најуочљивијих изданака и заступника наметачког певања, ишло би на штету песника Дончића. Посве оригиналан, непоткупљив, сатеран у ћошак, на маргину, песник Дончић је жива сорта настала из саме себе, да надвиси самог себе, песника непомућене свести да пева и да сведочи о једном свету у нестајању, о степену лудила епохе комунистичке сатрапије. Истином, пресним и јасним ставом о животу, песничком тачком гледишта, па, ако хоћете и судбином, пробија из неочекиваног угла. Из најружнијих и најтамнијих кутова, долази лепота преточена у стих, у речи, кроз ватру духа проведена до нас. Назвао бих те стихове уметношћу, да се не постидим. Песник пева без устезања и зазора, не сагињући главу пред собом - ни пред киме, не савијајући кичму, не издајући Истину, не блатећи род коме припада. Страдалник - песник не пева да би “угодио прапорцима времена”, “друштвеној епидемији колеричних кокошака” или да би се допао коме: читаоцу, критици, професорима, својти. Осећај о песништву, за певањем, одговорност у творењу песме, редак је облик остварења и посвећења у духовном животу талентованог и обдареног песника. Дончић је од те малобројне песничке врсте, и рекао бих части, од почетка певања до данас, до рукописа – Тетанус...
Clostridium tetani - анаеробна спорогена бактерија – Тетанус, болест позната код већине народа под називом “Зли грч”, што најбоље описује манифестацију болести. Дакле име опаке и дуготрајне болести заслужује пажњу, песника Дончића да га употреби као метафору наслова своје најновије песничке збирке. За певање, немирење са постојећим провизоријумом људске заједнице, иза себе, око себе, пред собом, на једини могући начин. Одбраном стихом, истином и лепотом. Одговором поезије. Песник зарђало црто баца у ватру, доводећи га до стања белог усијања, нове поетске реалности - уметности. Песме, кратке, сажете, отрежњујуће. Рекао бих саблажњиве у лепоти. Час песме везаног стиха, час слободни ломљени стих, таман. Читајући те песме, каткад стичемо утисак, да нас огроман маљ погађа у потиљак, а пак на другом месту, другој песми, осећај бива другачији. Нећу да кажем веселији. Оптимистичнији? Задатак уметности је да не остави равнодушним било ког, што је, верујем, случај са стиховима из најновије књиге Тетанус. Задатак уметности је да пружи наду посрнулом духу и човечанству, без устезања, и увек, на сваком месту. Случај наше заједнице, умногоме подсећа на болест звану “Зли грч”, те читање и разумевање ове невелике збирке Тетанус може бити добар подстицај за оздрављење и излечење људског ума - уместо вакцине...
Пожаревац, 14.10.2019. године
Нема коментара:
Постави коментар