ПОДСЕТНИК

 ПОДСЕТНИК ЗАВЕТИНА

 

Акција звана МАЛА ЗАВЕТИНА. Други живот

САВЕТ ЗА ВИЗИЈЕ. Опседале су ме визије Completariuma. У своје време (сада 26 јула 2013. године) знам да је све прво било у визијама. Свака визија упућује на неку другу и на нешто друго, што је изнад привремених циљева и људског живота, и струје једне генерације. У своје време био сам близу Божје копче. Закопчано се откопчавало, откопчано се закључавало. Снови су као дуге, небески мостови...Некада сам додиривао Божје копче, а у последње време - нарочито ноћу – кошмари потискују снове. Да би наступила непобедива коњица фатаморгана…

Јесу ли ЗАВЕТИНЕ оглашавале некакве амбисе будућности и времена и јахаче Апокалипсе, пре седам година? Деца рођена тада, на стогодишњицу Балканских ратова, данас похађају први разред основне, и ко се још сећа онога што су Заветине објављивале? Кад би се само 25% посто сабрало и објавило у неколико томова што је публиковано у Заветинама то би, наравно, био суморни подсетник; и то ће изгледа, остати, задатак за неке друге после нас, који ће доћи, који увек долазе из оних правца из којих их не очекују бирократе, властодршци, богаташи и мафијаши.

Заветине нису гушили само они – у власти и књижевности – који су се лажно представљали, већ и они дволични који су покушавали да се представе као „пријатељи“ Заветина. Они горди и умно нестасали што су до диплома и намештења долазили утабаним путевима државне религије, која је заменила ону праву.

И то је данас остало исто, то јест мало горе, са свим погоршавањима и сурвавањима.

...

.....

Мисија „ЗАВЕТИНА“

Све има своју цену! Издавање часописа није исто што и природа ждребета. Нису потребне коцке шећера. Потребно је нешто друго…Часописе „Заветина“ не издржава држава

____________________________________________

Шума коприва крај пута. јун 2013. (погледатајте како је бујна у овом публикованом прилогу >>>>)

Заветине постоје скоро 30 година, као Пишчева издања. Као својеврсна уметничка моба. Удруживање дара и мара слободних појединаца, без обзира на веру, језик, национално порекло, показало се као најжилавије у српској култури. Пишчева издања су преживела многе бродоломе, катастрофе, распаде држава и породица, система, једноумља и бирократску кочоперност.

Часописе Заветина не издржава држава, моћни ментори из таме или неки други заштитници. Издржава их претплата, купци, ретки дародавци. Али понајвише их издржава упорност, Бог,  можда инат и жеља за друкчијим.

Подршка  часописима Заветина долазила је, зачудо, од оног света коме су се окретали, у своје време, издавачи Српског књижевног гласника.  «Истина и лаж су супротности. Достојанство и модерност не иду руку под руку. Као ни политика. Баш због тога, уреднички напори М. Лукића, а посебно његова критичарска делатност, рад на превредновању у српској књижевности, представљају изванредну и посебну “грађу” за изучавање примењене етике и морала у нашој уметничкој књижевности друге половине 20. века, као и почетка 21. века…..“ (Миодраг Мркић, већ наведени рад, стр. 32)  То је написао човек кога су «Заветине» жестоко критиковале. Први критичар, који је, у српској књижевности написао књигу о – превредновању. «…Свака права критика је истовремено и имплиците самокритика, аутокритика. Нека манифестна поетика, филозофија. Дакле, критиковани писци не треба да брину. (…) Приређивач и оцењивач моје споменуте књиге провокативно мисли; асоцијације које подстиче нису књишке, конфекцијске. За разлику од текуће критике, којом доминира одаџијси дух са наказном маском тзв. професорског свезналаштва, приређивач је оцењивач друге феле…. Сигурно би било добро када би се нашао неко од млађих људи, који следи Лукићево поштење, искреност, жустрину и уверења, који би смогао снаге да састави један зборник одаџијско – бирократских – официјелних критика!…» (Мркић, исто, стр. 25)

лутка са отпада код Кесона. Звижд, крајем маја 2013.

_________________

Где смо ми сада? 12. јануара 2021. године, ако гледамо у нови Календар. Ако пратимо стари календар, ми смо при крају 2020. године. До Нове, по старом календару, остало је још два дана, до 14. јануара,када пада тзв. Српска нова година.

Ми смо, усред времена које као да идем свом крају, између мртвих коприва, тзв. Кор. , маски, и иза ове лутке са отпада - како би рекао незаборавни Леонид Шејка, између ђубришта старог и новог... Читајте ПОСЛЕДЊИ ЗАПИС овог пророка, сликара, врсног песника и видиоца којега је Бог узео одавно.

ЂУБРИШТЕ је за Шејку имало значај "Прелазног искушења / модерне уметности, с тиме је / модерна уметност" за њега "завршена". И у свом последњем запису Шејка поручује оно  чему и Заветине стреме већ дуго, па и књижевни лист ЗАВЕТИНЕ+, јер тај се лист  вратио "животу (животној снази)", што је Леониду било ускраћено Судбином,  али је дато уредницима и сарадницима листа да пишу и објављују "онако  како сликање пружа / највише радости / по узору на старе мајсторе", по цену тога да не будемо оригинални. Шејка је веровао да је сликање облик молитве - зар није?

 Где сте, Ви  читаоци и пријатељи, сада?

____

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 ...

 

    ... Заветине су тамо, после свега - где треба да буду.

То показују и ове две фотографије снимљене у просторијама  тзв. Магазе, где се чувају сва издања штампана почев од сада далеке 1983. године, до јуче и прекјуче. Добри и прави алтернативни, независни издавачи увек у својим складиштима и ризницама имају право благо. То је могуће из више разлога. 

Издавање часописа није само занат. Више је од тога. Нераспродате примерке, из минулих година, треба чувати добро од мишева, и од оних гребатора каквих увек бива, и у чије руке не треба да доспеју...

"Заветине+" су недавно објавиле позив, обавештење,  да нови јануарски двоброј излази из штампе ускоро, (и при врху десног ступца ове насловне стране има која о томе!) подсећајући да они којима је стало до тога, треба да га набаве, како је назначено најкасније до 14. јануара 2021. Такви поручиоци ће добити плус и неки од примерака  бројева наших часописа из минулих година који су прави библифилски раритети (Дрво живота, Уметност махагонија и др.)... И таква врста "акција", "изненађења" биће практикована и убудуће. Јер ми знамо шта имамо у нашим ризницама, као и то да издаваштво није област у којој се може шпекулисати и богатити... То је нешто друго. У овом случају то је - и нека врста теста!

            Ур. (М. Лукић)