 |
| Чуваркућа - фото ПОРТАЛ ЗАВЕТИНЕ |
Јона, Јона, како да кажемо свету, а
да не растужимо његово весело лице:
проклет да је свет и светина без душе -
погана завист, поган осећај, псеће гованце.
Џаба у грудима кријемо голубије срце.
За буквиком светли млад месец -
тако се смрт смеши девицама у лице:
огуљене надуване гајде под пазухом.
Драга Јона, џаба тугујеш.
Пред зеленом пећином
трагајући за вољеним
уснићеш на сувом грању.
Ти се не плаши, никако, никако.
Карпатска умиљата вучица повешће те у сну
на најтужније место на овом ишчашеном свету -
до необележеног гроба драгана за којим чезнеш:
скривеним у шуми као млад црни вргањ у шушњу.
Нек цркне тај пуст крај. Бездушници до врага
нек иду: Јона, Јона, Јона! Срце неће препући само, ако је за утеху.
Снови нуде други живот који не одживесмо будни.
Јонице, Јона, расцветала трешњо с пролећа:
знај, чежња уме бити већа од хомољских шума.
Осмотри још једном како се смрт над буквиком,
смеши: надире бледа неухватљива месечина.
Али, ти се не плаши затегнуте жице. Чему?
Мисао о томе како је ружна. Како ће пући?
Страх буде и прође. Зато је љубав вечна.
Љубав је вечна. И кад помислиш да то није.
Јонице, Јона, бела грудво неугашеног креча
пусти живот, разуми живот. Љубав љубави намени.
Кум нека куди опијен и блед
почаст испраћуше бандаша са свадбе,
пред полазак кући из Радујевца.
(Аранђеловдан, новембар 2019.)
 |
| Песник Александар Лукић у сеоском дворишту у Мишљеновцу... јул 2019. |
Нема коментара:
Постави коментар