Институт ЗАВЕТИНА
Мобаров институт ЗАВЕТИНЕ
Издања пријатеља
"Издања пријатеља"
ФЕЊЕР У ТАМИ
СРБСКЕ НОВИНЕ,ОПЕТ. Гнездо
Амблем
АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА
понедељак, 23. мај 2016.
понедељак, 7. март 2016.
Ремек-дело духовног оца Првог српског устанка сачувано у Вранићу, крај Београда. Непроцењиво дело и данас збуњује историчаре
Тајна крста Хаџи-Рувима / | 06. март 2016. 13:43 |
Тајна крста Хаџи-Рувима
Црква у Вранићу,фото Субашић
РИЗНИЦА цркве у Вранићу чува мало познато ремек-дело Хаџи-Рувима, духовног покретача Првог српског устанка, крст на којем је дуборезом представио 44 минијатурне библијске сцене. Научници до данас нису решили загонетку како је израдио раскошне минуциозне рељефе с мноштвом фигура и ликова које би било тешко извести и најмодернијим алатима. Још увек није откривено ни где је Рувим стекао огромно знање и вештину. Овај човек, који је оставио неке од најзначајнијих историјских бележака о свом времену, о себи је оставио само податак да је рођен у Кадиној Луци.
- Хаџи-Рувим је био свештеномонах, књижевник, историчар, уметник, родољуб и велики мученик - каже историчар и богослов протојереј Радивој Митровић, дугогодишњи парох у Вранићу и стваралац јединственог црквеног музеја у коме се налази драгоцени крст. - Он се замонашио после женине смрти, али његов немирни дух није држало место. Одмах је отишао на ходочашће у Свету земљу, и до краја живота остао велики путник. Његове трагове налазимо од фрушкогорске Свете горе па до Атоса. Са свих страна он сакупља знање и доноси књиге у Србију, где васкрсава из пепела манастире и цркве у којима отвара школе.
Кад је 1786. постао намесник манастира Вољавче, Хаџи-Рувим окупља око себе младе даровите Србе учећи их писмености и уметничким вештинама.
- Плодови његовог рада нису били само просветитељског и културног карактера, већ су имали и дубоки политички смисао - каже протојереј Митровић. - Зато у вихору аустро-турских ратова 1788-1791. стално мора с најближим учеником Хаџи-Ђером да се склања од турске освете.
УСТАНИЧКА ШКОЛА У БОГОВАЂИМАНАСТИР Боговађа од 1791. под Хаџи-Рувимовом управом постаје велики просветни центар и у њему почиње да ради прва српска библиотека. Он школује будућу српску елиту. Међу ученицима су и Петар Ненадовић, син кнеза Алексе, и будући устанички војвода Петар Николајевић Молер, Хаџи-Рувимов синовац.
Наиме, бечки ратни архиви откривају да су Хаџи-Рувимови вешти цртачи били обавешатајци и картографи који су цртали војне мапе за походе против Турака. Њима су се користили и српски фрајкори у Кочиној крајини, после чега су Срби добили локалну самоуправу. После рата 1791. Хаџи-Рувим и Хаџи-Ђера се враћају у Србију и обнављају оронулу Боговађу, у којој се отвара школа и прва српска библиотека, а с кнезом Алексом Ненадовићем поново зидају цркву Рабровицу. Рувим неуморно походи храмове, од задужбине Бранковића у Срему, преко Остружнице, па све до Пећке патријаршије, око којих се окупљају слободољубиви Срби. Тајни знак препознавања тих места су уметничка дела која им је даровао Хаџи-
-Рувим. Најдрагоценије даје 1800. цркви у Вранићу, где се тада налазило Архијерејско намесништво београдско.
- То је његов најлепши и највећи крст, достојан престоничког храма, окован сребром, урађен техникама искуцавања и гравирања и украшен полудрагим каменом - каже прота Митровић.
На крсту су дуборезом представљене 44 минијатурне библијске сцене
Тај крст је једно од последњих дела Хаџи-Рувима, јер 1802. на власт долазе дахије, чиме се положај Срба драматично погоршава.
- Почетком 1803, Хаџи--Рувим у Боговађи окупља 12 кнезова, и они се договарају да се за осам месеци подигне устанак - каже прота Митровић. - За састанак су сазнали и Турци, па је Хаџи-Рувим морао да хитно оде из Београдског пашалука. Из уточишта у Студеници, он шаље 14 писама посланица да подстакне код Срба отпор према дахијама.
Рувим одлази на Свету гору, а затим се враћа у Боговађу, иако га кнезови упозоравају да је у опасности. Турци су га уз помоћ грчког митрополита Леонтија на превару намамили у Београд.
- Он стоички подноси страшно мучење, а кад је најзад одведен на губилиште, тражи четврт сата за молитву, после које је кратко рекао: "Сад чините своје" - каже прота Митровић. - Отишао је смирен у смрт, јер је знао да је семе буне дубоко засејано, а ускоро се то и показало тачно. Као и сви горостаси из првог устанака, и Рувим је велики хришћанин и родољуб. Њега су пекли бол, ропство и љута жеља за слободом.
понедељак, 16. новембар 2015.
Ван Гогово одсечено уво ...Копија, такође, у себи има и Ван Гогов ДНК, који је уметница добила од једног од потомака аутора "Сунцокрета"
Винсент ван Гог
Реплика одсеченог сликаревог увета дело је немачке уметнице и научнице Димут Штребе.
"Почела сам као уметник, а Ван Гог је био једна од мојих највећих инспирација. Његова визија, потези четком, његове боје, све ме је то очаравало, касније сам се заљубила и у науку и дошла на идеју да спојим те две страсти и осмислим нови приступ раду. То ме је нагнало да употребим науку и технологију да направим уметност", објаснила је Штребе, преносе њујоршки медији.
По једној верзији, лабилни холандски сликар је 24. децембра 1888. године, након свађе са француским колегом Полом Гогеном, жилетом одсекао себи уво, а по другој му га је Гоген након пијанке откинуо сабљом.
Та морбидна анегдона 150 година касније и даље изазива радозналост заљубљеника у историју уметности.
Инспирисана тим догађајем, Штребе је реконструисала Ван Гогово одсечено уво.
Њена "жива" реплика, названа "Сугабабе", направљена је 3Д штампачем, садржи праве делове хрскавице и идентичног је облика као и сликарево уво.
Копија, такође, у себи има и Ван Гогов ДНК, који је уметница добила од једног од потомака аутора "Сунцокрета".
Посетиоци музеја могу помоћу микрофона да шапућу Ван Гогу "на уво", а звук пролази кроз течност у коју је уво уроњено и снима се на инсталацији.
петак, 30. октобар 2015.
Пуковникове кости враћају Београду
Драгутин Димитријевић Апис стрељан и сахрањен у Солуну. Аписове кости враћају Београду
МИНИСТАРСТВО за рад, запошљавање, борачка и социјална питања покренуло је процедуру за ексхумацију пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, чији ће посмртни остаци бити пренети и сахрањени у Београду.
Ово је рекао министар за рад Александар Вулин, напоменувши да ће бити ексхумиране и кости мајора Љубомира Вуловића и цивила Радета Малобабића. Њих је 1917. године на смрт стрељањем осудио Војни суд у Солуну, прогласвиши их кривим за издају и покушај атентата на регента Александра Карађорђевића.
Учествујући на округлом столу "Хероји или отпадници - Апис и другови", министар Вулин је рекао и да се са челницима Скупштине града Београда разговара о месту сахране.
- Пуковника Аписа, Вуловића и Малобабића дочекаћемо у њиховој Србији, њиховом Београду - рекао је Вулин. - Димитријевић је јунак и једна од српских светих тајни, која је скоро 100 година била заборављена и потиснута, не због нас, већ због других. Постоје људи који су рођени за највеће подвиге. Апис је био један од њих.
Пуковник Димитријевић једна је од најконтроверзнијих личности из новије српске историје. Играо је кључне улоге у Мајском преврату 1903, повратку династије Карађорђевић, Сарајевском атентату 1914, па и у операцијама Српске војске на почетку рата.
Историчар Срђан Цветковић наглашава да нико не може да оспорава пренос посмртних остатака једног официра у Србију. Он сматра да не би требало развијати култ његове личности.
- Правно, политички, па и војно Апис има сва права да почива у отаџбини - каже Цветковић. - Чуди ме, међутим, да је ниосилац ове идеје министар Вулин, који је на челу изразито ненационалистички дефинисане странке.
Идеју о преносу Аписових посмртних остатака подржава и Вељко Ђурић Мишина, први човек Музеја геноцида. Он каже да су Аписове заслуге за Србију изузетно велике.
- Био је изузетно способан официр, велики патриота и човек богате биографије - каже Ђурић. - Сигурно је да његов значај у српској историји надилази одговорност за Мајски преврат, који је најчешће коришћен за креирање негативне слике о њему.
ПУКОВНИК ПРИПАДА ИСТОРИЈИ
АПИС припада домену историје и заиста га не видим ни у једном контексту овог времена, каже историчарка Бранка Прпа. Његову улогу, како каже, треба сагледавати у контексту историје Првог светског рата.
- Нејасно ми је чиме је ова акција мотивисана, као и полемике које Апис и данас изазива у домаћој јавности. Расветљавање његове улоге у прошлости требало би препустити историчарима.
Аписове кости враћају Београду | Друштво | Novosti.rs
петак, 16. октобар 2015.
....Тврђава Градац код Тутина, старословенско светилиште на Пештери, затим Дестиника, прва престоница преднемањићке Србије, код Сјенице
Непознато село штитара
Драгица Премовић-Алексић описала око 1.500 локалитета на подручју Новог Пазара, Тутина и Сјенице
Петрова црква – сведок векова (Фото С. Бакрачевић)
Нови Пазар – Скоро да нема краја где земља крије бројне трагове историје као што је то у југозападном делу Србије. У књизи „Археолошка карта Новог Пазара, Тутина и Сјенице”, на преко 600 страна, директор Музеја „Рас” археолог Драгица Премовић-Алексић даје приказ свих археолошких локалитета у ове три општине, од најпознатијих попут Петрове цркве или тврђаве Рас, до старих сеоских гробаља, која неретко народ назива грчким или латинским, дуварина или остатака некадашњих насеобина.
– Овај крај је био на неки начин бела тачка на археолошкој мапи Србије – истиче Драгица Премовић-Алексић и подсећа да су средином прошлог века двојица признатих српских архитеката Ђурђе Бошковић и Бранислав Вуловић први обишли и евидентирали тада познате археолошке локалитете. По оснивању Завода за заштиту споменика културе у Краљеву 1965. године, такође су вршена археолошка истраживања.
Иако је као археолог Музеја „Рас” читав радни век провела на местима за које су постојале назнаке да земља крије трагове прошлости, Драгица Премовић је скоро сваку чуку и свако село обишла поново.
У књизи је сабрано око 1.500 археолошких локалитета расутих на подручју ове општине. Највише их је у Новом Пазару – 651, 415 у Тутину и 460 у Сјеници. Најстарији траг живота је у Смолућкој пећини код Тутина са налазима из праисторије, односно старијег каменог доба, затим у Напрељу код Новог Пазара из млађег каменог доба и на Дојевићу, 6.000 година пре нове ере.
Локалитети нису хронолошки приказани, јер су многи постојали кроз неколико епоха, каже директорка музеја, и наводи пример Петрове цркве са остацима праисторијских тулума – хумки, преко римског периода до средњег века. Или тврђаве Рас, у којој је нађена праисторијска керамика, али и остаци средњовековне ковнице новца.
Из књиге се сазнаје да се у јавности непознато село Тушимља у новопазарској општини први пут помиње у Бањској повељи 1316. године. Становници овог села су, према попису из 1455, године били штитари и били су обавезни да годишње дају 12 штитова. И ово село има Црквину и место Крстачу са остацима цркве из 14. века.
У књизи су приказане географске, рељефне, климатске, геолошке и природне особености овог подручја и историјске прилике од када су се овде насељавала номадско-ратничка племена, преко Аутаријата и Дарданаца, римске империје, Византије, старословенског периода, средњовековне преднемањићке и немањићке Србије, доласка и владавине Турака до новије историје. Сведоче о томе тврђава Градац код Тутина, старословенско светилиште на Пештери, затим Дестиника, прва престоница преднемањићке Србије, код Сјенице.
Ипак, најбројнији су локалитети који сведоче о средњовековној српској историји, која се „чита” из налаза код Петрове цркве, сопоћанских фресака, кула Ђурђевих ступова, зидина Јелеча…
Кроз цртеже, мапе и детаљан опис дати су подаци о сваком селу, чак засеоку – када се први пут помиње у писаним документима (владарским повељама, а чешће у турским пописима из 15. или 16. века). Сеобе и ратови учинили су своје, многа од тих села или су се испразнила, или је промењен етнички састав становништва.
Скоро да нема села у коме се неко место не назива црквином, а на коме се налазе остаци некадашњих цркава и у коме се неко гробље не назива грчким, понегде латинским, а надгробне плоче указују да је реч о српском гробљу. – Карактеристика овог краја јесте и то што се на многим местима православна и забележена муслиманска гробља налазе близу, најчешће на педесет до сто метара, с тим што се у близини православних гробаља често налазе и остаци цркава – указује Драгица Премовић и додаје да су нарочито занимљиве мале, минијатурне цркве, које су укопане у земљу.
Ауторка указује на то да се трагови прошлости често из немара или незнања уништавају, па се дешавају апсурди да су гробља у нечијем власништву, на имању, а домаћин процени да му нека стара надгробна плоча баш одговара за праг штале.
Уз тврдњу да је реч о књизи од капиталног значаја, етнолог из Републичког завода за заштиту споменика културе Божидар Крстановић каже да је археолошка карта Новог Пазара, Тутина и Сјенице „незаобилазна за сва будућа истраживања, непрелазни бедем за олаке квазинаучне промене наше историјске прошлости, које су баш ових година актуелне, и темељ за сваки озбиљан научни рад”.
Нека села у том крају и данас носе имена по израђивачима оклопа, кулама стражарама...Многа села Старог Раса се помињу у повељама српских владара, само то нећете наћи ни у једном уџбенику историје или видети у документарној емисији. Кратко време сте те податке могли да видите на једном порталу сјеничке општине а онда су нестали. Било би добро снимити емисију о средњевековној историји тог краја, материјала има.
Postovana gospo.Premovic cestitam na ogromnom trudu koji ste ulozili da bi istina ugledala svetlost dana.Vasa knjiga ce biti veliki doprinos strucnoj javnosti da svedoce istinu o Raskoj oblasti.Nazalost nasi strucni ljudi su prepustili ovaj teren onima koji bi hteli da zatru ime Raska oblast a da taj reon nazivaju nekim drugim imenom.Najveci problem zasto se velica to drugo ime snose nasi nepismeni politicari.Nadamo se da ce se posle ove Vase posvedocene istine mnogi trgnuti poceti vise da spominju ime Raska oblast .Jos jednom sve cestitke.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
КАЛЕНДАРИ ВАЛТАЗАРА ПРЕВАЛЕЗА или ЗМИЈОНОША (тринаесто сазвежђе)
Књига без краја о бескрајном
Васељенске новине
Newspapers Ecumenical