КЛИЦЕ:избор: анђео чувар, и "Заветине"

Анђеоски број 6: Метатрон

.... Према црквеном предању, које је најбоље изражено у спису псеудо-Дионисија Ареопагита „О небеској хијерархији“, анђели се деле на три хијерархије: вишу, средњу и нижу, а свака хијерархија се даље дели на три чина^[4].

Виша: Серафими су четворо- односно шестокрилати симболи светлости, жар Божије ватре (Језек. 1,5, Иса. 6, 1), распаљују огњену љубав према Богу и најближи су Богу

Херувими просвећују премудрошћу и богопознањем, чувари су раја (Пост 3, 24)

Престоли су разумни и по благодати богоносни, изливају силу правосуђа на престоле земаљских судија и владара (Кол, 16)

Средња: Господства господаре нижим чиновима, дају силу и мудрост, уче друге да владају вољом и осећањима

Силе спроводе непоколебиво вољу Божију, дају силу чудотворства

Власти представљају неуништавајућиву хармонију, кроте демоне, одбијају искушења

Нижа: Начела начелују нижим анђелским чиновима, брину за народе и световни суд

Арханђели благовесте, пророкују, укрепљују веру

Анђели су анђели чувари, војска небеска (Јов 19,12, Пс 103, 21), духови (Откр 1, 4), јављају мање тајне и намере Божије, подстичу на врлину, стоје људима најближе

Само највиши чин прима светлост и познање од самог Бога, а сви нижи чинови се просвећују и примају тајне од виших чинова.

У јеврејеској традицији помињу се још и:

МЕТАТРОН: анђео мисли и свјетла.

АМИТИЕЛ: анђео истине.

АНАЕЛ: анђео златне светлости и страсти

Анђео се у исламу назива мелек (арапски: الملك, ал-малак). Мелеки су, према исламском веровању, часна створења која је Бог (арап: Алах) створио од светлости (арап: нур) да би вршили његову вољу. Поређани су у хијерархију на чијем врху се налазе:

Џибрил (Гаврило), задужен за достављање Божје објаве изабраним веровесницима и посланицима; Микаил (Михаило) је задужен за кишу и биљке;

Исрафил чије ће пухање уништити креацију на крају времена;

Азраил, анђео смрти за узимање душа у часу смртном

Ибн Маџа каже о мелекима следеће:

"Вјерује се да су мелеци од једноставне супстанце (створени од свјетла), надахнути животом, говором и разумом, а разлика између њих, џина и шејтана јест у врсти. Знај да су мелеци чисти од жудње и ометања бијеса. Никад нису непослушни Богу у оном што им нареди, и раде оно што им се нареди. Храна им је величање Његове славе, пиће им је објављивање Његове светости; разговор, заједничко сјећање на Бога, нека је узвишено Његово име; њихово задовољство јесте Његово обожавање. Створени су у различитим облицима с различитим способностима

   ---------

Метатрон помаже да у животу приметите битне ствари. Према легенди је давно живио на земљи као човек и после смрти је постао Божји чиновник. Као анђео помоћник првенствено усавршава способност како да сами прецизно и ​​суставно напредујете у животу. Преко њега ћете лакше видети ствари из света и из своје околине које служе само тамној страни или како вас силе желе скренути с вашега пута. Помаже у организацији и да се посветите правој животној каријери. Уосталом као и сви, и Ви сте дошли на овај свет с неком мисијом. Анђеоска порука за Вас: увек се концентришите на драгоцене ствари!

___________________________________________

    Подсећања  - ПОСЛЕ ПЕТНАЕСТ ГОДИНА

ПЕСМА ИСТОЧНИКУ

                                На источник, на извор

                                ниједна река се не враћа

                                до у виду облака.

                                На источник, на извор

                                ниједан пут се не враћа

                                до у виду чежње.

                                О, путе и реко, облаче и чежњо,

                                шта ћу бити када се будем вратио

                                на источник, на извор?

                                Бићу ли чежња онда? Бићу ли облак?

                                Лућијан БЛАГА  (1895 - 1961)

                                Превео са румунског Ратомир Марковић

ЧИТАОЦУ

                Од Васкрсенија објављиваће се двонедељне или месечне свеске под заједничким насловом  ЗАВЕТИНЕ, све до Петровог поста. Свеске су наставак "Годишњака" Заветина (излазио до 1997. године). Свеске почињу да излазе у најгорим издавачким и другим околностима, без новчане помоћи ма ког мецене (инвеститора).

                Две ствари  ће имати овде најповлашћенији простор : Нова митологија,  књижевност истинита. Књижевност која се не може фалсификовати. Која има само два циља : Истину и Лепоту.

                Истину која није ништа друго до истина, која је баш зато ( Хаксли је то знао) - антиприродна, апстракција, на њу ништа не личи што је из правог света.

                Природа зрачи лепотом. "У природи се веома много ствари страних ствари меша са битном истином. То је разлог што уметност тако понесе човека - то што се она не моче фалсификовати и далеко је од несуштаствености правог живота."

                Колико у данашњим часописима има ствари које су  у директној вези са битном истином? Лепотом?

                Магла, прашина, дим, струготина, лутке... Нешто много горе од базара и куплераја. Права оргија књижевних надуваних балона, који и не слуте колико је узбудљивија најобичнија порнографија!...

                Кулисе, кулисе, кулисе!Српска књижевност  већ деценијама тавори у кулисама, иза кулиса, у близини кулиса. Она долази у шињелу анахронизама, налик на велико Потемкиново село, у чијој  изградњи и  подизању учествује већина  часописа...Ех, колико је оних који праве те часописе и оних који сарађују у њима, који су се толико литераризовали, замислили себе као хероје читавог низа дела које су сами замислили : и шта? Најпогрешнији и наопак начин супростављања свету, чак и самом себи. Јер задатак живог човека и живог часописа, наравно, није да апстрахује себе, него да живи!

                Све је у сенци  трговине, политике и донекле религије - најпрљавијих ствари... Неизрециво је шта се све објављује  као уметност! Вечни и непролазни позив уметности је да даје све чисто.              Сви  часописи  као да су мртви, или на издисају, барем они које  читамо последњих десетак, двадесетак, па и педесетак година. Ако још неки и излазе, то је с мене па на уштап, и тамо више не сарађују живи људи, него мртви, авети. Па кад је већ тако, господо, има ли смисла куповати и читати такве ствари? (Не умем да разговарам са мртвим, осим, понекад, у сну... Ако већ треба да читам мртве или угушене часописе, онда радије , повремено, ХХ ВЕК.)

                Познавао сам не једног уредника часописа, и многе писце, и сви су штампали своје и рукописе  пријатеља, углавном о туђем руву или круву...Никада нису штампали непријатеље, како овде радо називају независне духове, слободне стрелце и људе друкчијег мишљења и сензибилитета. Треба ли жалити због тога?

                Мртви су часописи, мртав је књижевни живот, мртва је  литература. Мртви су критичари и критика. Све је мртвосано. Многи писци су се помирили са тим, лепо умрли, нестали ко ноћни духови. Ишчезли су без трага и гласа и они уредници који су  умели да окупе стотинак сарадника. Зато више нема  живих часописа. Нико нема ни петље, а нити може да одреши кесу  да би поплочао пут према књижевној слави незахвалника. Бастион официјелне литературе и критике успављује. Поникао у близинама власти, он се увек размножавао ванкњижевним "оплођавањима" : Псудохијерархијама,   псеудоканонизацијама, псеудоантологијама        Наравно да би било добро да постоји неки, макар један жив часопис у којем би један, два или десет писаца могли да се сретну са њиховим евентуалним читаоцима. И читаоци су почели да испаравају... Сви су заборавили где је почињало све, па и слава. Часописи су били понекада дивни сусрети, и кад су престали да то буду, кад је нестало радости и наде, и часописи су полако нестали... Сви су заборавили све, па и на Достојевског и његовог ГРАЂАНИНА, или  на Розанова  и  часопис који је сам издавао, уређивао и испуњавао својим  текстовима (Апокалипса  нашег времена)...

                Ја нисам. И данас, по ко зна који пут, прелиставам  Пишчеве дневнике  Достојевског  и  белешке Розанова.

                "(...) Нема сумње да је дубока основа свега што се сада збива у томе, што су се у целом европском, па тако и у руском човечанству створиле колосалне провалије у ранијем хришћанству; и у те провалије руши се све : престоли, класе, сталежи, рад, богатства. Сви су уздрмани. Сви пропадају, све пропада. Али, све се то  стропоштава у празнину душе, лишене древне садржине..."

                Тако пише Розанов, крајем 1918. године.

                Осамдесет и нешто година касније још увек се копрцамо у "колосалним провалијама". Све је отишло доврага, "пресечено", пропало.

                Јављамо се из амбиса ("колосалних провалија"), надајући се да ће наш глас допрети до  ретких и можда   сличних -  људи  пуних  душа, испуњених  древном садржином.

                Оглашавамо се из провалије пуне "људи који у ствари не знају шта желе рећи, али који имају јаку потребу да пишу.

                Шта се догађа? Пише се оно што пролази, оно што не кошта ништа и што нема никакве тежине. Али се ови претходни изрази замењују јачим речима, мењају се, усавршавају.

                Сва снага се користи у тим замењивањима : пење се до необичних  "лепота"..."

                Тако је Пол Валери описао Књижевност. Инсистирајући  да "систем"  "замењивања"  "буде организован"...

                "Морал" овог творца ( он се није позабавио тиме " да изгради један "),  допушта чињење сваког зла "које желимо, под изричитим условом да смо га јасно желели и предвидели као зло, уопште се не штедећи од сазнања, пошто брижљиво сиђемо у своју личност, у своје вероватне последице, у добро које желимо да извучемо одатле - и сматрати као апсолутно забрањену сваку пукотину за кајање, све оно што би учинило да побљујем своју прошлост и што би упрљало данашњи дан - сутрададан.

                Чини што год желиш уколико можеш да поднесеш неограничено.

                Свет вреди тек у својим крајностима и траје тек захваљујући средствима.

                Он вреди тек кроз ултра и траје кроз умерености.

                Покажи у једној реченици њен блесак, њен одговор, њено ништавило, њене темеље..."

                Свеске призивају праве писце и слободе; оне ће да излазе као мале књиге. Без потпоре, инвеститора и спонзора. Могу у њима да сарађују сви они чије су мисли изванредно бистре и којима забава није једина намера. Од девет до сто девет година...

Михај  ЕМИНЕСКУ

                                                 ( 1850 - 1889 )

                                                АКО СЕ ДАЊУ...

Ако се дању деси да те видим

Сигурно ћу ноћу липу да усним,

А ако преко дана сретнем липу

Гледаћеш ме целе ноћи у мом сну.

                                Превод са румунског и напомена Ратомира  Марковића.

                               

                *

                Ове године се прославља сто педесет година од рођења највећег румунског песника Михаја Еминескуа.

                - Па зар ово није песма Никите Станескуа ? - сигурно ће неко да упита.

                То питање је, уствари, један од доказа да је Еминеску модеран песник, наш савременик...

      (извор: из штампаног издања часописа ЗАВЕТИНЕ  5-14 /2000, Београд. Уводни делови. Часопис постоји у фонду НБС.)

La sans pareille – тако су звали Симонету Веспучи, у значењу: неупоредива, без премца, најлепша. Нови роман М. Савића

Прича је модернизована верзија једне од Шехерезадиних бајки: да би нашла свог изгубљеног драгана, девојка се прерушава у мушкарца, и кад га пронађе, она се и даље понаша као мушкарац...

Фото Томислав Јањић

Издавачка кућа „Агора” из Зрењанина објавила је нови роман Милисава Савића (1945), о којем се много прича ових дана. Роман носи наслов: „La sans pareille” (љубавни роман са додацима). La sans pareille – тако су звали Симонету Веспучи, у значењу: неупоредива, без премца, најлепша. После „Пролећног путовања Тосканом”, с десет путописа, следи десет прича, затим десет црних прича, десет снова, десет есеја, десет пишчевих белешки, десет писама, десет завршетака романа, и на крају сто фуснота и сто јединица у индексу имена, датума и појмова, што је, опет, 10 x 10. Покушао је, објашњава аутор, да напише причу о чистој љубави, љубави без интереса. Она је могућа, тврди, ако се не зна прави идентитет другог, вољеног.Радња романа дешава се између 1994. и 1999.Милисав Савић је недавно добио награду „Григорије Божовић”, коју додељује Културни центар „Стари Колашин”.

Шта саветујете читаоцу: како да чита овај роман с десет зглобова?

Може се читати нормално, од почетка до краја. Читалац који зна Тоскану и дело Милоша Црњанског не мора ни да се осврће на фусноте и индекс, у којима може наћи решење неких тобожњих загонетки.

Роман је писан за нестрпљиве, али и стрпљиве читаоце, којима је понуђен читав низ додатака. Који су Вам читаоци дражи?

Књигу је прочитало неколико мојих пријатеља. Једни кажу у даху, други су стали после педесетак страница, веле, у шали, да роман превазилази њихове могућности. Не знам ко су од њих стрпљиви, а ко нестрпљиви. Стерн је говорио да би се убио ако би његов читалац прозрео шта ће написати на следећој страни.

Да ли је приповедачу – на путовању кроз Тоскану – водич Милош Црњански?

Па ко би био други? Нико лепше о Тоскани и Италији није писао од Црњанског. У „Хиперборејцима” Црњански усред Рима с одушевљењем прича о пределима Северног пола... Својим неодмереним величањем леда и снега, он намерно провоцира своје саговорнике да хвале Италију до небеса. Што је и желео. Италија је за Црњанског била велика љубав. Друга домовина.

Кроз роман се вија Бокачов дух, али и духови неких наших писца: Бранка Миљковића и Петра Џаџића, рецимо?

Не може се причати љубавна прича у Тоскани, а да се заобиђе Бокачо. Мајстор над мајсторима приче. Откуд Миљковић и Џаџић? У причама моје мистериозне и необичне јунакиње –две се могу везати за наше писце.Прва је о лепој професорици српског језика која је, по Бранковој смрти, дошла да живи у Нови Пазар, умишљајући да је она крива што се песник, због неузвраћене љубави, убио. Друга је преузета из Џаџићеве књиге „Homo balcanicus, homo heroicus”, која одлично одсликава све противречности балканског менталитета.

Да ли је геј веза између Плавокосог (који постаје Плавокоса) и Хасана Пртинца – услов модерног европског романа?

Ја, као власник романа, мислим да је Плавокоси, ипак, Плавокоса. За приповедача не одговарам. Мој роман врви од алузија (интертекстуланости) на велика дела светске књижевности. И ја то нисам крио. Ако неки мисле да је читање нека врста одгонетања, ја сам у фуснотима дао решење тих загонетки. Али за поменуту геј причу нисам. Моја прича је модернизована верзија једне од Шехерезадиних бајки: да би нашла свог изгубљеног драгана, девојка се прерушава у мушкарца, и кад га пронађе, она се и даље понаша као мушкарац... Да би тек у кревету открила да је жена. Сличну геј причу има и Казанова.Један угледни критичар рекао ми је (ако га је држати за реч) да је мој роман заиста европски („има шансе да буде преведен”), али не због наводне геј приче.

Добра љубавна прича, каже се у роману, јесте она која може да се исприча за једно вече. Да ли је добар љубавни роман онај који може да се прочита за једну ноћ?

Свакако. У читању се жури ка крају. И обично се тада бришу сузе, било да се роман срећно или трагично завршава. И мој роман се може прочитати за ноћ, под условом да се прочитају прво и седмо поглавље. Остала поглавља углавном објашњавају и усложњавају ту причу – шећерламу.

Јунак романа је и Казанова, који је сматрао да се свет дели на паметне и будале, и да паметни могу да варају будале?

Казанова је сматрао себе филозофом и страшно се наљутио на Волтера који у њему није видео великог мислиоца. Он је само прагматизовао идеје Платона, па и Волтера. Не сањајући да ће доћи време да ће будале, читај мангупи, варати паметне. Ваљда се због тога и данас Казанова држи  за највећег светског љубавника, а не за изванредног писца.

Један од јунака вели да „комунистичко време уопште није било лоше”, у односу на оно „које ће тек доћи”. Приповедач се с овом оценом, очигледно, слаже?

Приповедач да, али он у роману није Милисав Савић.

Говорите о трговини у најновијем рату, када су Срби продавали оружје муслиманима и Хрватима, које су они, наравно, користили против Срба?

Нису само Срби, и други су и те како трговали. Али мене заиста тај рат у роману много не занима. Занимају ме људске метаморфозе, и зато је мојим јунацима Овидије најдражи писац.

У „Пишчевим белешкама”, приповедач открива тајне из своје стваралачке радионице. Да ли тиме уништавате магију приповедања?

Боже сачувај! Зашто не би постојала магија аутопоетичких коментара? Угледни критичар тврди да је мој „Мали глосар креативног писања”, иначе есејистичка књига, заводљивији од мог романа, вели да се чита као прворазредна проза.

Вас су доживљавали као комунисту и као антикомунисту, као националисту и мондијалисту, као реалисту и постмодернисту. Ko сте ви заправо?

Мислите ли да би моје изјашњавање ишта разјаснило? Пирандело, који се више од других бавио темом идентитета, има лепу причу у којој муж схвата да сопствена жена у њему види другу особу.  Покушава да јој објасни да то није он, али на крају дигне руку од свега. Нарцис је умро зато што је мислио да је леп, несрећан што нико други не примећује његову лепоту.

Зоран Радисављевић

-----------------------------------------

Срби – Американци и Руси

Током ратова, да би се преживело, муслимани су постајали Срби и Хрвати, Јевреји – Срби и Хрвати, а Срби су се католичили или турчили. Ко смо ми, уопште, данас? И ваш јунак Хасан Пртинац је, уствари, Србин?

Хасан је лепо муслиманско име, позајмљено од Меше Селимовића.Свим малим народима угрожен је идентитет. У прошлости то је био верски и национални, данас је то идеолошки. Један мој пријатељ у шали каже да би данас пола Срба радо постали Американци, а пола Руси.

      = извор: Политика

Književna Rijeka Broj 1-2, godište XX. PROLJEĆE-LJETO 2015.

Gl. urednik  Igor Žic

igor@ppmhp.hr

Rijeka, Korzo 28/ II

ISSN:1331-0607

Sadržaj

Riječ urednika: Riječko kazalište, Oliver Frljić i neke nijanse

fašizma.....................................................................................................4

O B L J E T N I C E

Igor Žic: Povodom smrti Milana Osmaka........................................................7

Ljubica Kolarić-Dumić: Živko Bertić – zaboravljeni hrvatski

književnik iz Srijema..............................................................................11

E S E J

Nikola Crnković: Neke novine u staroj priči o iskonu glagoljice.................16

Boško Barac: Antun Barac, poezija i glazba u ozračju Hrvatskog

primorja...................................................................................................28

Igor Žic: Antun Barac i roman Isušena kaljuža Janka Polića Kamova..........40

Grgo Gamulin: Ivan Meštrović......................................................................51

Augustin Serdar: 35 eseja.............................................................................61

Igor Žic: Dragan Velikić, veliki srpski pisac iz Pule....................................107

P R O Z A

Grgo Gamulin: Pisma iz zatvora u Petrinjskoj (1941.)................................115

Davor Velnić: Tri priče...............................................................................121

Đoni Božić: Čitanje uz Niku.........................................................................134

Ljubica Kolarić-dumić: Na drugoj strani....................................................145

Anela Borčić: Mrav.....................................................................................151

Ana Horvat: Lovor-višnja...........................................................................154

Ksenija Kušec: Sobe.....................................................................................162

Dragan Velikić: Islednik.............................................................................174

P O E Z I J A

Gaetano Longo: Poezija..............................................................................185

Dragutin Kolak: Mistika cvieća (1943.)....................................................200

Radovan Tadej: Zapis jednog fantasta.........................................................207

Sanjin Čiković: Ljubavi moja.......................................................................221

Igor Petrić: Zigota postojanja......................................................................228

Vlatko Majić: Pet pjesama..........................................................................238

Ljubica Kolarić-Dumić: Zornice.................................................................240

D O M A Ć A B E S E D A

Nikola Kraljić: Deset i više pjesama..........................................................242

Damir Sirnik: Sriće i žalosti.........................................................................245

Ivanka Glogović Klarić: Pjesme...............................................................261

Rajka Jurdana-Šepić: Pjesme......................................................................265

S U D B I N A K N J I G E

Željka Lovrenčić: Tomislav Marijan Bilosnić: Na proputovanju

Mediteranom.........................................................................................270

Željka Lovrenčić: Tomislav Marijan Bilosnić: Pjesnik u božanskome

vrtu........................................................................................................274

Željka Lovrenčić: Ernest Fišer: Macbeth na fajruntu.................................277

Danijela Bačić-Karković: Jesu li Uan, Htu, Vur i Z jedan te isti?............279

Mladen Dorkin: Ante Gregov Jurin: Čovjek koji je razgovarao s

krijesnicama..........................................................................................284

Jadran Zalokar: Vinko Mičetić: Bogumili su vječni..................................290

Fabijan Lovrić: Mario Bilić: Knjiga za jednog čitača.................................293

Fabijan Lovrić: Mujë Buçpapaj: Nevidljiva pobjeda...................................297

        =  Preporučeni prilog iz ovog dvobroja:

          Jadran Zalokar

Vinko Mičetić: Bogumili su vječni
Zemaljski mentalni um opčinjen je razno vrsnom multikompleksnošću
procesualnosti, globalizacije mondijalizacije, koju i sam stvara. Ponekadse mucajući govori o tzv. “planetarnoj civilizaciji” ili slično – ali to je tekconstruct mentalizacije koji ne dopire do onog krucijalnog. Ono je lethičko tomumu. Ovodobnost se zbiva u dimenziji i procesualnosti planetarizacije kao polilogizacije.Samo uvidom nad-mentalnog uma (Nad-uma), dopiremo do razumijevanjai telosa – onog duhovnog koje matonoizira planet Zemlju. Mentalni umkonstituira i sam je nošen labirintarnošću onog globalizacijskog koje, in ultimalinea, vodi u barbaritaciju života i intenzivira sotonizaciju/demonizaciju zemaljskogbivstvovanja. Nad-umom proničemo u dimenziju duhovnosti u kojoj živimekumenizmom participiraju sve duhovne i religiozne tradicije čovječanstva. Instatu nascendi, i svi njihovi svjetonazori i vrednote na frontu su planetarnog, patako i duhovnost bogumilstva/krstjanstva koju autor vrlo plodonosno artikulirarazmatrajući tu problematiku u studiji/tractatusu. Ex origine, potrebno je ukazatina prapodrujetlo bogumilstva u njedrima zaratustrizma (Zaratustra) – koji je biomodus avestinskog corpusa sacraluma (avesta – kao grana r.g. – vedske pradrevneduhovnosti – Bharatavaša), kasnije evolucijom kroz maniheizam urastaou duhovno središte jahvističko-kršćanske tradicije unoseći kozmički dualizami dihotomiju Dobra i Zla. U modusima patarenstva, katarstva etc. razni regionalninaslovi, nasljeđuju se i istinske vrednote apostolske kršćanske tradicije umanihejstvo. To je bio vrlo značajan moment prvotne polilogizacije i susretaIstoka i Zapada. Na žalost, uslijed neprijateljskog stava Katoličke/Pravoslavnedogme, taj božanski plan je ugašen okrutnošću Kneza ovog svijeta. Autor vrlostudiozno prikazuje kontekst i slijed tog onodobnog efekta sotonizacije Zemlje.Bogumilstvo/krstjanstvo je bilo žrtva prinesena kroz zemaljsku patnju ifizičko iščeznuće, ali kako autor ispravno ističe – ono duhovno, božansko, metanoičnonije uništeno već uprisutnjuje Nebo Ljubavi i u ovim vremenima Tame.Globalizacija je ovodobna gigautomundijalizacija i polemas sila Svjetla isila Tame. Mentalni um emanira, transcendira i ekspanzivira čistote i nečistoteširom globalizirane Zemlje. Takav postaje i život u vrijeme globalizacije.Filozofski, teološki i znanstveni um kruna su mentalnosti. Duhovna planetarnadimenzija polilogizacije jest ono što nadilazi dimenzije vrhunske mentalizacije.Teološko/filozofskom umu pripada nekoliko fundamentalnih proton pseudos.Prva jest intencija da umom (“razumom”) dopre u apeiron božanske dimenzije bivstvovanja. Tvorbom mentalnih constructa teologizirajući um spekulira sovom diviničkom/transcendentnom i stvara na tome crkvene dogme. Teološkium zanemaruje najdublji uvid mysticae: Deus (et) homo absonditus. “Prodrijeti”u Božji Um mentalnim moćima primaran je modus bogohuljenja. S tim jenaravno povezano prenaglašavanje dometa “razuma” i mentalne inteligencijekoja često ekvilibrira s nebeskim darom i zemaljskim fenomenom vjere.Drugo – razulareni teološki um samo formalno priznaje kozmičku božanskuapsolutnost Ljubavi. On ju “misli”. Samo umišlja, ali ne može živjetitaj Božji dar zemaljskom biću čovjeku. Ono što je nad-mentalno želi se učinitipodložno mentalnosti. Teološki modus religioznosti put je u desakralizacijuparousie, božanskog života na Zemlji.Treće – desupstancijalizira se Dobro i Zlo, mentalizirajući Kozmičke sileSvjetla i Tame, suo modo – dolazi do “zamjene” onog božanskog s onim demonskim.Umjesto Neba Ljubavi i Dobrog Oca (Abba), izabire se i štuje Zloduha(Jahve), vladara ovog materijalnog svijeta. A najgrotekstnije je kada taj Nečistium govori o “pravovjerju” i “krivovjerju”!Autor tu problematiku temeljito razmatra u duhovnom otajstvu i svjetovnojpovijesnosti bogumilstva/krstjanstva. U historiografskom prikatu Crkvebosanske pravilno ističe dualističnost nauka i pruža kritiku “monoteizma” kaoprikrivenog sotonizma. Ono što dolazi iz duhovbih tradicija Istokja oživotvorilose kroz neomaniheizam i duh izvornog istinskog kršćanstva. To je bio predadventpoliloške ovodobnosti. Teološki um to anatemizira i vidi “herezom”ne vidjevši, ne razumijevajući istinsku moć divinizacije zemaljskog, ljudskogbivstvovanja – služi se criterionom Zloduha, Kneza ovog svijeta.Nebo Ljubavi zatvoreno je za teološki um. Božji Zakon Ljubavi dostupanje samo duhovnim putem svetosti i mistike – ali i svakom čovjeku koji ne “teologizira”(“filozofira” o Bogu) već živi svoju božansku suštinu i u srcu nosi(“posjećuje”) hram Božji. Tako su živjeli i naši krstjani. Pojava bogumilstva jepradrevno ukorijenjena u onom najboljem Istoka i Zapada, ali i samobitna. Uzavestinski sakralnu tu je i domonantna apostolska tradicija i nasljedovanje vjereprvih kršćana. I kako izvrsno ističe autor, kroz takvu duhovnu praxu religiozneexistentiae to je permanentno nosilo oživljavanje i življenje elemenata bogocivilizacijekroz teogamizam, kroz duhovnost čistog srca. Teološki um koristećise “inkvizitorskim ratiom” nije mogao razumjeti i dopustiti primogenetiku DuhaSvetoga koju su slijedili istinski kršćani i ozbiljavali mogućnosti bogočovjeka.Umujući o Bogu kroz devijantni razum čovjek ne dolazi do Boga – ali možedoći do Antikrista!Bogumili su svjedočili Isusov Put. Samo bezuvjetnom Ljubavlju premaDobru (i odbijanju Zla!) – Dobrom Ocu i djevičanstvu Čistog uma, nadilazi sementalna dimenzija života u kojoj su nečistote i demonizmi neprestano prisutni,i ozbiljuje se božanski život na Zemlji. Autor na najbolji način ukazuje nanekoliko primjera kršćanske mistike (i na svetog Franju Asiškog) – samo s onustranu, a ne naprosto pro et contra, teologirajuće spekulacije i suo modo teološkihconstructa, ozbiljuje se čista vjera u Boga koja umjesto “KonceptualnogKrista” živi Živog Krista! Teološki um stvara dogme i pretapa se u ritualizacijuvjerske praxe kojom se formalizira (alijenizira) životnost kršćanske vjere. Racionaliziranjepostaje ritualiziranje a ono prelazi u idolopoklonstvo i infantilizam“pučke religioznosti”. To ide na mlin vladaru ovog svijeta.Bogumili su ono božansko ozbiljavali u svakodnevnom životu, ne u ritualizmui teološkom magizmu. Nisu bili zavedeni dušmanskim blještavilomkoje nudi vladar ovog svijeta koji podržava zloguki mit o “istočnom grijehu”stvarajući “svijet” po pomiješanosti dobra i zla. Bogumili su bili prijatelji Dobraa neprijatelji Zla i bilo koga koji stoji iza toga.Samo s duhovnim djevičanskim umom i čistotom srca na oltaru VišegŽivota – ulazi se u Kraljevstvo Nebesko, noseći božansko srce u nutrini svogbića i vanjštini života. To je ono što se u dimenziji svetosti i mistike jezgri usrcu duhovnošću tradicijom. To je ono na što upućuje poliloška procesualnost.Autor vrlo argumentirano artikulira posebnost bogumilstva/krstjanstva ukontekstu ovodobne kršćanske tradicije. Uputno je čuti ga. Bogumil je bio (ijest!) bogoliki čovjek, ne adamitski “grešni” “homo sapiens” već Stari NoviČovjek, onaj koji metanoizira iz palosti i osuđenosti na podjarmljenost Zloduhukoji afirmira svoju moć i u velikoj mjeri u procesima globalizacije. MilosnimZakonom života u Dobrom Bogu kroz theogamizam hierogamiju Neba Ljubavii Čiste Zemlje – bogumil ozbiljuje istinsku mogućnost božanskog života naZemlji. Ovom knjigom Vinko Miletić uvodi nas na najbolji način u problematikuovodobne duhovnosti i religioznosti, dajući nam paradigmatski “primjer”bogumilstva – onoga što vječno živi i što razara teološki mit o odvojenostiaeternalnog i vremenitog.

....

    __________

        * Z A N A K L A D N I K A  B o ž i d a r P e t r a č

N A K L A D A 200 primjeraka  C I J E N A  50,00 kn

TISAK I UVEZ Naklada&Tiskara Ready2Print, Rijeka

Tiskanje je dovršeno mjeseca svibnja 2015. godine

Printed in Croatia Spring-summer 2015

Adresa online izdanja

http://dhk-rijeka.com/knjizevnarijeka.html