Отац Василије се упокојио 11.11.2010год, и вероватно је светац Божији, чим је његова слика замироточила али то само Господ зна, истина је да је био велики Христов војник што се види и по снимцима.
Prolog?
Ali, pisati memoare posle Kazanove, Čerčila (vanbr. sina jednog našeg nemogućeg kralja), ili sećanja posle "Zaštitne povelje" Borisa Pasternaka, nije ni pametno, ni podsticajno.
ČUTANJE je i originalnije i iskrenije.
Slušanje rekvijema ili burleski, od svitanja do sutona, zanimanje je za neke druge, iščašenije, umišljenije, apsurdnije tipove. Slavoljubive. Potencijalne svetice i svece.
Nisam uspeo u vaspitanju, priznajem, iako sam u vaspitnim ustanovama skoro protraćio vek. Zato sam nabavio dvomesečnog psića, pulina, pokušaću da njega vaspitam. Prošao sam prethodnih godina kratke kurseve vaspitanja jednog mačorčića kojeg sam našao na đubrištu. I jedne kučkice koju sam pokupio na nekom raskršću.
Apsurd i paradoksi, nekako su mi realniji od Smisla; Crnjanski je davne 1914. zapisao negde u Galiciji:"Jesen , i život bez smisla". Kratka knjižica, kao Floberov "Novembar", ali ubedljivija od mnogih drugih knjiga o tzv. Velikom ratu.
Milioni muškaraca i žena to NE ZNAJU!
Budalasti usamljeni pas koji ne jednu, nego dve, tri, pune četiri godine sluša bosanske sevdalinke Miru Medinjanin "Moj dilbere" i drugo. Te sevdalinke uopšte nisu bosanske, to su vešto podmetnute jevrejske tugovanke na srpskom ili bošnjačkom jeziku koje su došljaci smislili - podmetnuta kukavičja jaja! - Srbin ne čeka i ne uči od svetskih stranaca, kameleonskih vrsta.
Srbin ne čeka, njega čekaju, ura, ura, ura!
UKRADENO NEGDJE S INTERNETA
„Pomagajte… Što učiniti???“
Jučer smo bili na sprovodu bake našeg jako dobrog prijatelja.
Pošto su oni neke druge vjere, po njihovoj tradiciji, na ispraćaju je bio prorok koji predviđa tko će idući umrijeti. Nakon što se sabrao rekao je da će sljedeća osoba koja će umrijeti biti ona koja prva ode s groblja.
Tu smo od jučer ujutro.
Naručili smo pizzu, pivo i kavu, s nama je sad i dostavljač jer je čuo zašto smo ovdje.
Imamo problem s grobarima koji su nas pokušali otjerati s groblja, ali vidim da su i oni već drugi dan ovdje s nama, u međuvremenu su pozvali i policiju i sad i dvojica policajaca kažu da neće otići prvi.
Jedan od njih je pozvao punicu da mu donese hranu, no sretnici je prije ulaska na groblje netko doviknuo zašto smo ovdje. Sva sreća sad imamo što jesti.
Obavještavat ću vas…
P. S. Čuvajte se praznovjerja, pozdrav s groblja.
Похвално слово Николи Тесли
Мирјана Стојисављевић
Јабука је много, али је један Њутн.
Н. Тесла
Ајнштајн је гласник Буке и Бијеса.
Н. Тесла
У времену у којем је изгледало да свијет још није изгубио своју душу и карактер појавио се добротвор човјечанства, Никола Тесла, геније српскога рода за кога кажу да је измислио XX стољеће. Имао је високу свијест о свом послању и дјелу које треба да изврши, свијест која му се, макар и мутно, јавила још у најранијој младости. Вјеровао је да се највеће тајне и најдубља знања откривају најдостојнијима, по несхватљивом, нарочитом дејству Духа Светога: „Знање долази из свемира. Наш ум је његов најсавршенији пријемник“, мистично је тумачио Тесла тајну ума смјеравајући сву духовну енергију на животно дјело којим ће да задужи човјечанство. Он који је могао да постане најбогатији човјек на земљи, за живота је мало чимe био награђен за услуге цивилизацији. Штавише, био је жртва мецената грамзивих јудеобанкара1 провевши посљедње године у пуком сиромаштву. Доживио је да га под чудним околностима на улици удари аутомобил. Опоравио се, али га послије пар мјесеци проналазе мртвог у хотелу…
Сабирући плодове свога генијалног рада којим не престаје да задивљује нараштаје, признао је да је цио живот лебдио од осјећања успјеха до агоније неуспјеха, када је знао да завапи: “Ја сам поражен човјек! Ја нисам остварио оно највеће што сам могао!“, мислећи на то како није освијетлио читаву земаљску куглу мада је био открио изворе бескрајне енергије.
Ипак, успокојавала га је мисаo да је „садашњост њихова, али је будућност моја“, мислећи и на творца теорије релативитета због његове погрешне тврдње да материја нема енергију. „Најприје је била енергија, потом материја“, резолутан је био Тесла увјерен да је читав космос уједињен како у материјалном тако и у духовном погледу, истичући да је све прожето енергијом. „Упамтите, није закривљен простор већ човјеков ум који не може да схвати Бескрај и Вјечност. Да је творцу релативитета то јасно стекао би бесмртност, чак и физичку, ако му је то по вољи!“„Да је Ајнштан чуо њене звуке (Музику сфера) не би створио теорију релативитета. Ти звуци су порука уму да живот има смисла, да у свемиру постоји савршен склад и да је љепота узрок и посљедица стварања.“
Ријетким саговорницима повјеравао се да је `цијели свој дуги вијек провео у заносу`. „То је био извор моје среће.“
Јасновидац који је постигао власт над осјећањима, `дрзнуо се да на себе узме пророгативе Индре, Зевса и Перуна`. Бијаше први човјек који је створио муњу! Кроз своје тијело пропуштао је електричну струју од милион волти и елити Њујорка, са полуцилиндром и бијелим рукавицама, приређивао грмљавине, пожаре и земљотресе. Промовисао је пресократовски, космолошки начин мишљења, ријечима: „Имам два ока, земаљско и духовно. Треба настојати да она постану једно око.“ Великан филозофије свјетлости чије су очи у младости биле црне, а сада су плаве` , проповиједао је: „Црно је право лице свјетлости.
Што је не видимо такву, то је изузетна милост према човјеку и осталим створењима.“Овај незалазни мудрац васељене чији је допринос добробити људског рода несамјерљив, дијелио је духовну ману попут источних мудраца:
„Човјеку постаје јасно да је његов највиши циљ да трчи за звијездом падалицом и да покуша да је ухвати.“ Тај велики човјекољубац који је возио кола у која није сипао гориво, разговарао са муњама на језику муња и громова, језику српском, који је своје изуме годинама носио у глави, а тек по-том их остваривао, оставио нам је путоказ куда треба да крочи савремена наука огрезла у апокалиптичном духу времена у којем се чини да људски род није саздан за велико добро. Спознао је да се небески свијет отвара само чистом те да је „извор већине болести у духу“.
„Зато дух може да излијечи већину болести“ , научавао је овај најрјеђи изданак људског рода. За живота испуњеног непрестаним радом и самоодрицањем сабрао је огромно знање које као опојно пиће каткад зна да омами душу и помути разум па човјек више не зна куда иде. Упркос великим изазовима остао је уз Извор вјечног живота који је Дух Истине, позивајући да се призна духовност науци тврдњом да је научно откриће Божја идеја која се јавља у људском уму те да су наука и умјетност једно те исто. Из властитог искуства знао је да је „најљепше од свега то што открићем једне тајне у природи откривамо и остале.
Оне се не крију, ту су око нас, али ми смо слијепи и глуви за њих“. О томе како је стварао у својој умној лабораторији која је почивала на најтјешњој вези између између технологије и душе, оставио је запис: „Ако ми нешто о ономе што радим није јасно приморавам себе да мислим отоме у сну и на тај начин налазим рјешење.“ Oпомињао нас је да будемо поносни што смо Срби као што је и њему српство било најслађа мисао, са резигнацијом схватајући да је једва на свијету било народа жалосније и теже судбине од српског; који је од старина сматран племством међу Словенима, a доживио да буде заглупљиван тврдњом да се појавио тек у седмом вијеку на Хелмском полуострву. Тес-лине ријечи опомињу нас да се замислимо над свенародним падом који није посљедица слијепог случаја већ мрачне копрене коју нам је на очи навукла туђа наука због које кроз вријеме путујемо везаних очију; да по-тражимо узроке своје жалосне судбине и извучемо потребене поуке како не бисмо поново пали под тешки јарам као некоћ у ропство азијатских хорди. Великан васељене који је посједовао наднаравни изумитељски дар, к` томе прозорљивац који је јасно видио будућност, овај светац науке васпитним карактером свога живота и дјела отвара нам ограничену свијест опомињући нас да се вратимо на пут изворног сазнања те `да не будемо лажно скромни јер храст зна да је храст, а грм поред њега да је грм.`Нагнути над живом творевином његовог стваралачког духа, сагледајмо зато опасности које вребају од модерне науке, мита о прогресу и бројних отпадничких идеја којима се у име науке не престаје да војује против Истине те запојмо скупа са Ћопићем похвално слово највећем научнику васељене, `дјетету камене Лике, највећем владару електрике`; који је читавог живота, пушкиновски казано, носио у срцу љубав према родним згариштима и очињим гробовима.
Лицем на Велику Госпојину, љета Господњег 2015, по рођењу Христовом,7523. године по старом српском календару.
__
1 Међу њима је био Џ.П. Морган, члан многих мистичних друштава
2 Рат на Косову био је први рат уједињене Европе против српства како би Србима билапреотета њихова света земља.
извор: Мирјана
Стојисављевић, СЕМИОГЕНЕЗА ПОЕТОНИМА,
Графид, Бања Лука, 2015, 227 стр.; стр. 7-11
(...)
Уместо речи опроштаја,са читаоцима часописа за књижевност и културу „БРАНИЧЕВО“, Александар Лукић (Мишљеновац, 1957, Србија) , као уредник овог часописа (покренутог 1955.), написао је у броју 7/ 2022, (под насловом НАПОМЕНА УРЕДНИКА, 67-69. стр. ), непуне три странице, врло критичке, искрене, драгоцене, подстицајне.
Подвукао сам када сам добио тај, практично, последњи број који је као „непокорни“ уредник* уредио, препоручујући један од текстова оснивача „Браничева“, почившег Војислава Живковића, окружног судије у Пожаревцу (Иво Андрић у Пожаревцу ** | СЕЋАЊА ВОЈИСЛАВА ЖИВКОВИЋА).
О тим апсурдним сменама песника Александра Лукића, сам Александар пише шкрто. Смењивали су га - на начин недостојан, али примерен времену, политичким приликама - далеко од очију јавности. Зашто? Неки су можда још увек живи; неки су отишли богу на исповест, смењивали су га, због чега би другог, него највероватније због тога што је био успешан, што је настојао да оствари, оно о чему је сањао Оснивач "Браничева", Војислав Живковић. Да буде бољи и плодотворнији, упорнији и виспренији као уредник часописа "Браничева", али не само часописа већ и уредник Едиције БРАНИЧЕВО, која је штампала више од педесетак вредних наслова, што је Пожаревац, ту прву српску престоницу после ослобођења Србије од османског ропства, учинило и књижевно привлачном.
Као уредник је, Александар Лукић, узгред да додам доживљавао не само подле нападе из потаје, већ и физичке насртаје на пожаревачим улицама.
Није мали број оних, не само у Пожаревцу, него "и шире", како је говорио и писао пок. Миодраг Мркић, које су нервирали тематски бројеви*** часописа "Браничево" које је активирао Александар Лукић, позивајући најшири могући круг аутора, да узму учешћа у разматрању најуактуелнијих тема времена. Одзив није био мали, а не мали број се није одазивао, што је и природно. Очекивано...
Оно што је раније, пре, рецимо, била привилегија престонице, и већих градова и културних центара (Београда, Новог Сада, Ниша, Приштине, Сарајева, Бања Луке, Мостара, Чачка, Крушевца…) , када је реч о књижевним листовима и часописима, тињало је, или тапкало у месту. Или су штампани тзв. књижевни листови и часописи појединих самољубивих секташа, који су разговарали сами са собом. А држава их је частила новцем не само за покривање шт. трошкова. У којима се самоуверено изврдавала истина…
Александар Лукић**** је недавно пензионисан. Радни век је провео у Центру за културу, у Пожаревцу, (као уредник), граду у који се вратио после завршених студија, и где иначе живи са породицом... Испунио је своју уредничку улогу, и као покретач књ. награде "Госпођин вир", која је волшебно укинута, после неколико година постојања. И постао је живи пример, онима који долазе, и које ништа више не може спречити - новој генерацији младих људи, оних који нису коруптивни, купљени, и који имају од Бога дате уметничке дарове и неисцрпну енергију за обнову и развој и бољих часописа и трибина, јавних наравно, који ће много тога покренути,а пре свега - праведно вредновање и неизбежно превредновање, који је најбољи пут према најбољем. Тај пут се ствара на књижевном попришту, од кога нема бољег терена за обнову, рашчишћавање много тога, и развој нове српске књижевности...
Колико оно УКС има данас чланова - хиљаду и осамсто, или две хиљаде тридесет?
А колико има оно друго? И оно треће, новосадско? И оно четврто, и оно пето?
Смејурија. Али није виц.
Шта ће Србији толика књижевна удружења и зашто да Српски народ плаћа толико удружења?
Зар није довољно једно?
Колико САН има чланова? И колико њихово издржавање кошта?
Колико чланова имају удружења народа који су по броју много већи од српског? Француско? Енглеско?Руско?
Упоредите....
На дан Преподобне матере Параскеве, 27. октобра 2023. Б. Тукадруз
___
* "Уместо
речи опроштаја са читаоцима, у ова - већ
видите каква (не)времена – препорука
да пажљиво прочитате текст Оснивача
„Браничева“ и уредника, покојног
Војислава Живковића. Вредан је памћења,
лековит и занимљив из више углова. Биће
запамћен, као и сам уредник – Оснивач.
Таква сећања која оживљују преко потребан
књижевни живот и деловање изван престоница
и метропола у варошима и градовима наше
земље продубљују и отварају канале или
вентиле неописаног душевног затвора.
Уредници који су дошли после Живковића,
биће упамћени не по томе колико су се
држали неписаних правила провинцијских
књижевних ћепенака, већ по томе колико
су успевали да следе Оснивача у омасовљењу
читалаца и лаганог изласка на брисани
простор, не само једног великог књижевног
окружија, већ и много шире... Или ће бити
заборављени, већ после неколико деценија,
са разлога о којима се данас још увек
ћути... " (Сва истицања, подвлачења су моја - Б.Т._)
* * Ипак, данас, годину дана после, чини ми се да у том "опроштајном" тексту уредника Лукића, нема ничег театралног, каприциозног, осветничког, већ – ноторне истине, на коју треба указивати, подсећати, и због тога додајем још један одломак из те уредничке напомене: " На известан начин, ови редови, служе и чињеници, да сам у историји часописа Браничево, досад био у три наврата Уредник. У два наврата смењен сам са места Уредника по налогу “Политичке тврђаве” и “ситних духова” које је жуљала, другост и раумевање наше књижевности мимо октроисаног шаблона. Садашњи мандат спроводим – не по својој вољи, колико по узусу времена. Али нисам се отуђио од одговорности да садашњи часопис остане препознатљив – да избегне судбину “ускршњег јајета” тужне српске периодике! Напослетку, овај број часописа Браничево је заправо последњи број који као “непокорни” Уредник уређујем. Моја настојања се тиме исцрпљују. Омогућио сам да се чују, и “књижевни пријатељи, и књижевни непријатељи”. Наше мало братство Истине. Евентуалне полемике, реаговања, дијалози, који су изостали, а могли су да се догоде, од овог броја мораће да пронађу место за такву работу, на другом месту. Код другог Уредника. Или не дај Боже на суду! Ја знам да неизоставно свима нама, нашим делима, настојањима, нашем моралу, људскости суди време. Кажем: нека тако буде. То је то!
05.07.2022 Ур. "
*** По тим тематским бројевима "Браничева" , које је иницирао, уредио,припремио, Александар Лукић се разликује од већине претходних уредника: заиста је омогућио да се чују "и књижевни пријатељи" и "књижевни непријатељи" - "Наше мало братство Истине", како пише..
Кад погледате све те тематске бројеве, тј. теме којима се баве: чиме, почиње Лукићево „КЊИЖЕЊЕ“ и „ПРЕКЊИЖАВАЊЕ“ горућих тема и проблема српске књижевности, не можете а да се не задивите Лукићевој уредничкој истрајности, упорности и и довијању, „цени“ којом се то плаћа у нашим српским провинцијским оквирима у време стравичне транзиције и сурвавања српског друштва до дна, па и културе и књижевности, критике, вредновања и избегавања – и превредновања, и лустрације, итд.
**** Библиографија Александра Лукића:
Жири је истакао да ће књига Лукићевих изабраних песама, која ће као деветнаестом добитнику повеље бити штампана наредне године, читалачкој публици бити презентована на начин који и приличи носиоцу оваквог признања.
извор: видети опширније > 6. октобра 2019. ПОРТАЛ Браничевског округа РЕЧ НАРОДА
______________________
ПРЕПОРУЧЕНИ ЛИНК
PISMO ŠKOTA PAPI JOVANU : Kao i naš narod , Škoti i drugi narodi traže odgovor na pitanje ko su i odakle su, čuvajući u svakom uglu sveta svoja manje - više dokumentovana ,nezavisna predanja. (izvorni post prevela © Katarina Krstic ) „Istorija se arheologiji obraća za „veštačenje“ po pitanju pretpostavki, ili zapisa . Pitanje je na čemu ona sama počiva . Da li je ovde u pitanju puko prenošenje usmenog predanja i ,ako je tako, da li ga treba odmah odbaciti ? Ulepšavanje po sebi zahteva i osnovu koju treba ulepšati. Masonske lože u Škotskoj čuvaju veliki broj drevnih dokumenata koji nisu dostupni , ni prenešeni od strane akademskih istoričara. IZVOD IZ TEKSTA : „ Najsvetijem Ocu i Gospodaru u Hristu, Gospodaru Jovanu , po božanskom nadahnuću Vrhovnom Papi Svete Rimske i svetske crkve , njegovi ponizni sinovi Dankan , Erl od Fajfa , Tomas Randolf , Erl od Moreja , Gospodar Mana i Anandejla , Partik Danbar ; Erl od Močvarne oblasti , Malizea , Erl od Stratherna , Malkolm , Erl od Lenoksa , Vilijam , Erl od Rosa , Mgnus , Erl od Kejtnesa i Oknija i Vilijam , Erl od Južne oblasti , Valter , Stujard (titularni Upravitelj) Škotske , Vilijam Souls , Batler (titularni Poslužitelj) Škotske , Džejm , Lord Daglas , Rodžer Moubrej , Dejvid , Lord Brehin , Dejvid Grejam , Ingram Umfravil, Džon Menteit tituarni čuvar poseda erla od Mentejta, Aleksandar Frejzer, Gilbert Hej, Šef škotske milicije, Robert Keit , Maršal Škotske , Henri Sent Kler , Džon Grejam , Dejvid Lindsdej , Vilijam Olifant , Patri Grejem , Džon Fenton , Wilijam Abernati, Dejvid Vimajs , Vilija Mašet , Fergus od Ardrosana , Justas Maksvel , Vilijam Ramsej , Vilijam Moat , Alan Marej , Donald Kembel , Džon Kameron , Redžinald Čejni , Aleksandar Siton , Endrju Lesli i Aleksandar Strejton i drugi baroni i slobodni posednici zemlje i cela zajednica kraljevstva Škotske Vam šalju svoje svakovrsnu najdublju dijeceznu odanost , posvećeno ljubeći Vaša blagoslovena stopala. Najsvetiji Oče i Gospodaru , poznato nam je iz hronika i drevnih knjiga koje nađosmo da je među drugim poznatim nacijama i naša, škotska , blagoslovena opštepoznatom ugledu. Naša nacija putovaše iz Velike Skitije , ploveći Tirenskim Morem i prošavši Herkulove stubove dugo je boravila u Španiji među vrlo divljim plemenima , ali ih nigde ne pokori ni jedna rasa ma koliko varvarska bila. Tada ,246 god.pre nove ere(prim.prev.) stigoše u naš dom na zapadu 12 stotina godina nakon što je narod Izraela prešao Crveno More (približno 1446.god.pre nove ere, vladavina 18.dinastije u Egiptu , a 480. godine pre Solomonove gradnje Velikog Hrama- prim.prev. ref. http://www.bible.ca/archeology/bible-archeology-exodu..) i tu još uvek živimo. Brite je naš narod prve isterao , Pikte potuno pokorio , i , iako , često napadani od strane Norvežana , Danaca i Engleza , Škoti osvojiše ovaj dom svojim brojnim pobedama i neviđenim naporima ; a , kao što su istoričari drevnih vremena posvedočili , održali su ga izvan okova ropstva sve od tada. U našem kraljevstvu Škotima je vladalo 113 škotskih kraljeva od naše sopstvene kraljevske loze do danas neprekinute mešanjem sa bilo kime strane krvi.“ (za detalje pogledati na linku „Deklaraciju Arbroata) SEE: The Declaration of Arbroath
http://www.constitution.org/scot/arbroath.htm
