Prolog?
Ali, pisati memoare posle Kazanove, Čerčila (vanbračnog sina jednog našeg ludog kralja), ili sećanja posle "Zaštitne povelje" Borisa Pasternaka, nije ni pametno, ni podsticajno.
ČUTANJE je i originalnije i iskrenije.
Slušanje rekvijema ili burleski, od svitanja do sutona, zanimanje je za neke druge, iščašenije, umišljenije, apsurdnije tipove. Slavoljubive. Potencijalne svetice i svece.
Nisam uspeo u vaspitanju, priznajem, iako sam u vaspitnim ustanovama skoro protraćio vek. Zato sam nabavio dvomesečnog psića, pulina, pokušaću da njega vaspitam. Prošao sam prethodnih godina kratke kurseve vaspitanja jednog mačorčića kojeg sam našao na đubrištu. I jedne kučkice koju sam pokupio na nekom raskršću.
Apsurd i paradoksi, nekako su mi realniji od Smisla; Crnjanski je davne 1914. zapisao negde u Galiciji:"Jesen , i život bez smisla". Kratka knjižica, kao Floberov "Novembar", ali ubedljivija od mnogih drugih knjiga o tzv. Velikom ratu.
Milioni muškaraca i žena to NE ZNAJU!
Budalasti usamljeni pas koji ne jednu, nego dve, tri, pune četiri godine sluša bosanske sevdalinke Miru Medinjanin "Moj dilbere" i drugo. Te sevdalinke uopšte nisu bosanske, to su vešto podmetnute jevrejske tugovanke na srpskom ili bošnjačkom jeziku koje su došljaci smislili - podmetnuta kukavičja jaja! - Srbin ne čeka i ne uči od svetskih stranaca, kameleonskih vrsta.
Srbin ne čeka, njega čekaju, ura, ura, ura!
