Институт ЗАВЕТИНА
Мобаров институт ЗАВЕТИНЕ
КАРНЕВАЛ КРАЈ ШУМСКЕ РЕКЕ
ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА
Издања пријатеља
"Издања пријатеља"
Васељенске новине
Newspapers Ecumenical
Феникс
Више о овој митској птици
петак, 11. децембар 2020.
недеља, 6. децембар 2020.
понедељак, 30. новембар 2020.
ХРОНИКА КРАЈА ДВАДЕСТОГ ВЕКА ИЛИ УВОД У АПОКАЛИПСУ
Из НЕОБЈАВЉЕНИХ (ПРИПО)ВЕДАЊА ВЕДСКОГ ЖРЕЦА
ДУШO СА СИРИЈУСА
Једина
Светлости
Мајко Космоса
Прелома
Помрачења
Непоклека
Далека
Покојна
А жива
Реинкарнирана
Ћерко нашег
далеког ђеда
и громовника Перуна
Дај нам снаге
против ове Силе
нељудске и тамне,
са којом су се уротиле
војске непоменика,
богобораца, убица
и трећеполаца, фашиста,
и богаташа Четвртог Раја
и тзв. Црног племства
који вуку конце
из помрчине
што надолази све гушћа
да твоју децу, и Тебе сатру
усред Содоме и Гоморе
на води твога Ушћа
и да онда разапну шаторе
на овој Планети
од које су направили
од народа каљуге просјака,
гладних и војника
Непоменика!
Спаси нас, Светлости
на хоризонту
који се мења
улазећи
скоро четири стотине година после
1623. (Велика коњукција!)
и благослови да уђемо у
Преображења
Која подупире
Неуништива енергија
Космоса
и Централног сунца
Наше Галаксије!
Не заборави нас,
Мајко наша Стара,
и охрабри
твоје најбоље синове
јаснооке
и потомке војника живота
и соколара
да крену са ковчегом
моштију нашег цара
уздуж и попреко
твојих неоспорних граница
од села до села
кадећи тамјаном
свуда куда прођу,
јер је све загађено
и опустошено,
варошице и већи градови,
и да пронађу
(ако таквог међу њима нема!)
Новог вођу,
који не ферма
путеве свиле
ни квите и папире светских битанги и зеленаша,
крвопија и оних што воле да једу
паштету од меса твоје деце!
Србијо, мајко наша једина и стара,
спаси нас од душмана, зулумћара,
и нових јањичара,
црнокошуљаша и версајских клопки
и дрезденских ујдурми,
наметнутнутих владара
из помрчине
и твораца опустошења
и покрајина сврака…
Спаси нас од лажних вођа
подметнутих мућака
доктора смрти
и науке без Бога
и благослова Твога.
Извуци нас из овог амбиса
и магле отровне,
из овог сатанског раздобља
кад лажни доктори
ведре и облаче
и пуне наша гробља
а лажови и удворице
што изучише занат увлакача
у Врзином или Тринаестом колу
добивши за то сертификате,
оверене дакако и лажне титуле,
сумњиве докторате…
У заветрини и мишијој рупи
ћуте,или у четири ока причају приче
и брзо ставе маске на лице
чим неко покуца на врата…
Нашим покрајинама одјекује Велика лаж
која би да сатера све нас,
као толико пута пре тога
у неки велики тор,
где би нас тровали и убијали
као нико пре тога,
па ни у време убијања новорођене деце
из страха да се међу њима крије нови Месија,
Син Божји!~
Нашим покрајинама јечи и дању ноћу
страва реквијема
и бесмисао апсурдних смрти.
Између лажи и реквијема,
истину, децу и старе људе и жене,
трују или даве,
као штенад у вировима
Саве и Мораве!
Огласи се, Мајко наша,
Једина,
од које направише масони
Квочку!
И где наставише да сеју
и засађују
не шљиве ранке
ни наш домаћи кукуруз, осмак,
конопљу и зоб за коње,
већ неке нове сорте
модификована и бљутаве,
што подстичу - болести,
гојазност, неповерење
и пропаст Твоју!
Не квоцај, више, мајко наша!
Него певај , или запевај!...*
_____
* Ово сам записивао последњих дана овог месеца, после наше Славе Аранђеловдана, и то је понајвише личило на вапај усамљеника Небесима, на молитву Светлости, Нашој Мајци, уверен, да се народ, па и његови песници, они прави повукоше у ћутање, пред немилосрдним Силама, пред Силом која Бога не моли. Што ми се тзв. "пријатељи" више не јављају, Хвала Богу, али и оних неколико, што су се, временом повукли у своја села Богу иза леђа, престаше да се јављају. Или ако су ми и писали, слали су ми хумористичке ствари, анегдоте и вицеве, избегавајући да се суоче са стравом постојања и очигледном намером Сатане да на сатански начин уништи Српски народ, штитећи га јавно тобож од опасног и невидљивог непријатеља - ... И тако сам наставио да повремено белкежим на салветама славским, или празним папирима који су ми били при руци вапаје, које нико није могао да чује, полећи се свакодневно нашем Свецу, команданту Христове небеске војске, арханђелу Михаилу...
Данас, док сам чистио шпорет на којем се грејем, бакћући се са црнилом гара, старим чунковима, стигоше прва ова фотографија
..
па ова
тј слика шумских печурки, уз напомену: "Ко сме?Изволите!"
Да, драги моји, рођаци и пријатељи, сродне душе, то је питање сада. Када није време за писање песама, честитки или анегдота. Већ за нешто друго. Не више да се молимо мајци нашој, него да се приклонимо оним што нас је кроз миленијуме одржало. Да изађемо на црту и заштитимо нашу понижену и осрамоћену мајчицу Квочку, јер Велика Коњукција ће нам помоћи, погурати нас у леђа. Боже помози, и Свети Араханђеле Михаило!
(3о децембар 2020.)
*
петак, 13. новембар 2020.
четвртак, 12. новембар 2020.
четвртак, 22. октобар 2020.
субота, 10. октобар 2020.
понедељак, 28. септембар 2020.
среда, 16. септембар 2020.
недеља, 13. септембар 2020.
субота, 12. септембар 2020.
четвртак, 10. септембар 2020.
среда, 9. септембар 2020.
четвртак, 3. септембар 2020.
среда, 22. јул 2020.
недеља, 12. јул 2020.
петак, 10. јул 2020.
понедељак, 29. јун 2020.
уторак, 23. јун 2020.
уторак, 5. мај 2020.
четвртак, 30. април 2020.
КАПЛАРСКО КОЛО / Александар Лукић
Ових дана је штампана најновија књига српског песника Александра Лукића, КАПЛАРСКО КОЛО, у уобичајеном тиражу, у издању нишког издавача "Ревнитељ".
..
..
Четири песме из најновије Лукићеве књиге
КАПЛАРСКО КОЛО
Раскречене жабе затекох у кожним
шињелима маскиране - сијају углачане
панталоне на војничком туру;
неформални шестари са држаља црних
грана поврх воде пред сумрак крекећу -
оду за одом у моју част, моји једини навијачи
од малена, током лета, пумпају балончиће
на образима па испуштају ваздух. Само тако.
Помешани тонови трубе и саксофона
истовремено:
капларско коло – у такт. Музицира пук.
На тренутак балончићи, стиче се утисак,
личе на зреле беле дудињке кад пробијају из
лишћа,
са ситним тачкицама младежа по себи.
Оних дана кад риба не гризе
слушао сам ту посвећену арију,
напољу, јер, узалуд излазисмо на реку:
а песма се није дала. На неки начин,
да није који вилин коњиц слетео
плав као мастило на врх удила,
на пропутовању поред нас,
успавали би смо се од досаде. Јадан свет.
Уморан свет, затечен спуштених гаћа,
у недобу, надобудан, већ сам рекао.
Жабе гризу црну муву
натакнуту на удицу.
Врстан мамац за водоземца.
Али, такав лов не упражњавам.
Држим до жабљег певања.
На неки начин делим ту судбину.
Но, деси се: доконих попова одвајкада има,
да искорењују весела земна створења. Тако,
жабац скочи кроз ваздух да улови муву, а оно,
олимпијски атлета заврши на постољу упецан.
Овенчан одличјем одвећ бедним – обешен о
удицу.
У овом посве обредном часу за поезију,
жабљи пример ме гони да мислим на дечаке
што су по снежном сеоском путу некад, у мору
дужности купили у лимену кофу коњску
балегу.
Ко је имао срећу од њих да иде за штајерцима
у рану зору, могао је скупити из цуга пуну
кофу
златних јечмених ваљушака.
Слушајући како коњи фркћу.
Пушила се балега у дечјим рукама.
Пушила из кофе путем до куће.
Очеви користе нељудску силу снаге,
КАЛЕНДАРИ ВАЛТАЗАРА ПРЕВАЛЕЗА или ЗМИЈОНОША (тринаесто сазвежђе)
Књига без краја о бескрајном