Прича је модернизована верзија једне од Шехерезадиних бајки: да би нашла свог изгубљеног драгана, девојка се прерушава у мушкарца, и кад га пронађе, она се и даље понаша као мушкарац...
Фото Томислав Јањић
Издавачка кућа „Агора” из Зрењанина објавила је нови роман Милисава Савића (1945), о којем се много прича ових дана. Роман носи наслов: „La sans pareille” (љубавни роман са додацима). La sans pareille – тако су звали Симонету Веспучи, у значењу: неупоредива, без премца, најлепша. После „Пролећног путовања Тосканом”, с десет путописа, следи десет прича, затим десет црних прича, десет снова, десет есеја, десет пишчевих белешки, десет писама, десет завршетака романа, и на крају сто фуснота и сто јединица у индексу имена, датума и појмова, што је, опет, 10 x 10. Покушао је, објашњава аутор, да напише причу о чистој љубави, љубави без интереса. Она је могућа, тврди, ако се не зна прави идентитет другог, вољеног.Радња романа дешава се између 1994. и 1999.Милисав Савић је недавно добио награду „Григорије Божовић”, коју додељује Културни центар „Стари Колашин”.
Шта саветујете читаоцу: како да чита овај роман с десет зглобова?
Може се читати нормално, од почетка до краја. Читалац који зна Тоскану и дело Милоша Црњанског не мора ни да се осврће на фусноте и индекс, у којима може наћи решење неких тобожњих загонетки.
Роман је писан за нестрпљиве, али и стрпљиве читаоце, којима је понуђен читав низ додатака. Који су Вам читаоци дражи?
Књигу је прочитало неколико мојих пријатеља. Једни кажу у даху, други су стали после педесетак страница, веле, у шали, да роман превазилази њихове могућности. Не знам ко су од њих стрпљиви, а ко нестрпљиви. Стерн је говорио да би се убио ако би његов читалац прозрео шта ће написати на следећој страни.
Да ли је приповедачу – на путовању кроз Тоскану – водич Милош Црњански?
Па ко би био други? Нико лепше о Тоскани и Италији није писао од Црњанског. У „Хиперборејцима” Црњански усред Рима с одушевљењем прича о пределима Северног пола... Својим неодмереним величањем леда и снега, он намерно провоцира своје саговорнике да хвале Италију до небеса. Што је и желео. Италија је за Црњанског била велика љубав. Друга домовина.
Кроз роман се вија Бокачов дух, али и духови неких наших писца: Бранка Миљковића и Петра Џаџића, рецимо?
Не може се причати љубавна прича у Тоскани, а да се заобиђе Бокачо. Мајстор над мајсторима приче. Откуд Миљковић и Џаџић? У причама моје мистериозне и необичне јунакиње –две се могу везати за наше писце.Прва је о лепој професорици српског језика која је, по Бранковој смрти, дошла да живи у Нови Пазар, умишљајући да је она крива што се песник, због неузвраћене љубави, убио. Друга је преузета из Џаџићеве књиге „Homo balcanicus, homo heroicus”, која одлично одсликава све противречности балканског менталитета.
Да ли је геј веза између Плавокосог (који постаје Плавокоса) и Хасана Пртинца – услов модерног европског романа?
Ја, као власник романа, мислим да је Плавокоси, ипак, Плавокоса. За приповедача не одговарам. Мој роман врви од алузија (интертекстуланости) на велика дела светске књижевности. И ја то нисам крио. Ако неки мисле да је читање нека врста одгонетања, ја сам у фуснотима дао решење тих загонетки. Али за поменуту геј причу нисам. Моја прича је модернизована верзија једне од Шехерезадиних бајки: да би нашла свог изгубљеног драгана, девојка се прерушава у мушкарца, и кад га пронађе, она се и даље понаша као мушкарац... Да би тек у кревету открила да је жена. Сличну геј причу има и Казанова.Један угледни критичар рекао ми је (ако га је држати за реч) да је мој роман заиста европски („има шансе да буде преведен”), али не због наводне геј приче.
Добра љубавна прича, каже се у роману, јесте она која може да се исприча за једно вече. Да ли је добар љубавни роман онај који може да се прочита за једну ноћ?
Свакако. У читању се жури ка крају. И обично се тада бришу сузе, било да се роман срећно или трагично завршава. И мој роман се може прочитати за ноћ, под условом да се прочитају прво и седмо поглавље. Остала поглавља углавном објашњавају и усложњавају ту причу – шећерламу.
Јунак романа је и Казанова, који је сматрао да се свет дели на паметне и будале, и да паметни могу да варају будале?
Казанова је сматрао себе филозофом и страшно се наљутио на Волтера који у њему није видео великог мислиоца. Он је само прагматизовао идеје Платона, па и Волтера. Не сањајући да ће доћи време да ће будале, читај мангупи, варати паметне. Ваљда се због тога и данас Казанова држи за највећег светског љубавника, а не за изванредног писца.
Један од јунака вели да „комунистичко време уопште није било лоше”, у односу на оно „које ће тек доћи”. Приповедач се с овом оценом, очигледно, слаже?
Приповедач да, али он у роману није Милисав Савић.
Говорите о трговини у најновијем рату, када су Срби продавали оружје муслиманима и Хрватима, које су они, наравно, користили против Срба?
Нису само Срби, и други су и те како трговали. Али мене заиста тај рат у роману много не занима. Занимају ме људске метаморфозе, и зато је мојим јунацима Овидије најдражи писац.
У „Пишчевим белешкама”, приповедач открива тајне из своје стваралачке радионице. Да ли тиме уништавате магију приповедања?
Боже сачувај! Зашто не би постојала магија аутопоетичких коментара? Угледни критичар тврди да је мој „Мали глосар креативног писања”, иначе есејистичка књига, заводљивији од мог романа, вели да се чита као прворазредна проза.
Вас су доживљавали као комунисту и као антикомунисту, као националисту и мондијалисту, као реалисту и постмодернисту. Ko сте ви заправо?
Мислите ли да би моје изјашњавање ишта разјаснило? Пирандело, који се више од других бавио темом идентитета, има лепу причу у којој муж схвата да сопствена жена у њему види другу особу. Покушава да јој објасни да то није он, али на крају дигне руку од свега. Нарцис је умро зато што је мислио да је леп, несрећан што нико други не примећује његову лепоту.
Зоран Радисављевић
-----------------------------------------
Срби – Американци и Руси
Током ратова, да би се преживело, муслимани су постајали Срби и Хрвати, Јевреји – Срби и Хрвати, а Срби су се католичили или турчили. Ко смо ми, уопште, данас? И ваш јунак Хасан Пртинац је, уствари, Србин?
Хасан је лепо муслиманско име, позајмљено од Меше Селимовића.Свим малим народима угрожен је идентитет. У прошлости то је био верски и национални, данас је то идеолошки. Један мој пријатељ у шали каже да би данас пола Срба радо постали Американци, а пола Руси.
= извор: Политика
Нема коментара:
Постави коментар