Или
поводом песме Десанке Максимовић
„ОТИЋИЋУ
У ПАСТИРЕ“
Чуди ме да се нико није сетио да поново прештампа песму Десанке Максимовић „ОТИЋИЋУ У ПАСТИРЕ“, у време кад се одлучивало ко ће да добије ту , знате већ коју књижевну награду за роман, у којем је, узгред буди речено, из апсурдних назови уметничких побуда, онај тип агитппроповских извиканих многописаца покушао да укаља, у блату дневне политике, сотониста, јединог српског песника, жену која је имала кичму, да се не повија како ветар дува, него да о најважнијим и судбоносним прекретницама и поломима Срба кроз векове проговори мушки, храбро, и остави часне и дубоке редове, стихове потресне, дубоко уверљиве, убедљива сведочанства уметности и духовности. Модернисти могу да чине што им драго, али в а к а т ће их збрисати кад дуне јача кошава! Једини часни песник, оличење и потврда, оне старе истине потиснуте од подметача и криптоса - да су Српкиње кичма српског отпора против душмана – превише је и недопустиво подцењен, од стране и академске књижевне критике и многих оних којима су лактови сјајнији од вредновања и превредновања….*
__
* Ова изврсна песма Десанке Максимовић, поред њене уметничке вредности, може бити и поука - лошим и употребљивим !лисцима" и назови-писцима, јефтино купљеним критичарима - и на универзењтима српским или слацистике по свету, преводиоцима, људима који се без длаке на језику бааве превредновањем и превођем, и оснивачима нових књижевних награда, пре свега оним из времена титоизма, које су срозане до најнижег нивоа, док су оне ређе, друге попут оних које су додељивале "Заветине" ("Дрво живота", "Амблем тајног писма света"), или Едиција "Браничево" Дом културе Пожаревац, "Госпођин вир"), омаловажаване и гуране "под тепих"! Узалудан посао је гушити оно што је било боље на развалинама "титоизма"...од оног што се преко мутних потока фаворисовања подстицало на рачун и преко грбаче српских грађана. Народу српском није потребна бедна и политизована уметност којештарија ... - БТ. -М.Л)
Нема коментара:
Постави коментар