Pretplata

Српске новине

Српске новине
РАСКОВНИК

Део Портала Сазвежђе З

Атлантида , Бело, Црно, Црвено , Млади Сузовци , Интервју , Велика Заветина , Одавде , Мајдан Бодлер , Донације , Родно место , Група ЗАВЕТИНЕ , Ab ovo , Фондза издавање књига и часописа , Симболи и сигнали , Огласи З , Београдски меридијан , БиблиотекаЗАВЕТНИК , Мирослав Лукић , Хомољски мотиви , Задужбина ЗАВЕТИНА , Царски рез , Круна , ЕдицијаЗАВЕТИНЕ , Копча , Музеј немогућег ратара , Чувањеуспомене на Михаила Петровића , Алтернатива , Ђавољакапија , Чудесни подрум вина врх Нерезина , Сазвежђе З(нулти степен) , Ћутање , Несебичан музеј , Литија , Домаће сукно европски штоф , Зелена магаза , КРУГОВИ , Превредновање , Дрво живота , Без премца , ЧетвртаСрбија , Алинеја , Прозори , Фонд ППЗ , Нова станица упустињи , Зона преливања , Алинеја , Срж , Безданауметност , Место Прелаза , Хоризонт , ЕдицијаЗАВЕТИНЕ , ГАВРАН (Архив у оснивању...) , МалаЗаветина , Тзв. KУЛТУРНИ ДОДАТАК , Облуци;троуглови.Лепенски вир , Мала Заветина , Белатукадруз , Едиција БРАНИЧЕВО , Писмо изкарантина , МЛАДОСТ БЕЗ СТАРОСТИ.... , Знакпрепознавања , PRO ET KONTRA , АКАДЕМИЈААЛХЕМИЈЕ , РЕНЕСАНСА , Потемкинова села , СазвежђеЗ , Магазин Сазвежђа З , Каталог осујећеног песника , Себични музеј , НЕОЛИТ , ЈЕДИНСТВЕНО САЗВЕЖЂЕ , Виртуелни МУЗЕЈ ЗАВЕТИНА , Канал ЗАВЕТИНЕ , Архив.БЕЛАТУКАДРУЗ , Алманах СУЗ , Буквар ЛепенскогВира , Библиотека ЗАВЕТИНЕ (1) , БиблиотекаЗАВЕТИНЕ (2) , Библиотека АБВГ... , Edition SECTIO CAESAREA. Едиција ЦАРСКИ РЕЗ , ЗАВЕТИНЕ Новосазвежђе , ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ , КОГИТО КЛУБ , Оркестар СУЗ , Посебна породична заветина , ТАЛОГ. Алманах за живу традицију, књижевност, превредновањеи алхемију , СКРИВАЊЕ БОСИОКА , Мадоне Одјека , ОДАНДЕ ДОВДЕ , Контакти , Северци , Мансарда

ПОСЕЋЕНОСТ : Укупно приказа странице

петак, 18. август 2017.

О СРБИЈИ КОЈА НЕСТАЈЕ, или о Српкињама које су кичма српског отпора

снимак аутора (снимљено у јесен 2016. годионе, - давање полугодишњег помена Соколовићевој сестри Шолету)


Од тог свеколиког самониклог прућа направио си велики и несаломиви српски сноп, кога ниједна сила,  ни ала, неће моћи да пресаломи

Велика из села Малотина одсекла косу, обукла чакшире, узела пушку и отишла у шуму да се бори против душмана

У шкртим записима из тог времена у "Ратничком гласнику", часопису који је излазио између два рата, наведен је пример извесне Велике из села Малотина на планини Козјак, коју су ко зна зашто звали Беговица. Била је то жена високог раста,  јаке телесне грађе, немирне нарави, неустрашива и храбра, способна да и у безизлазу нађе излаз. Када су јој дојадили турски и арнаутски зулуми Бајрам Јакине тајфе (банде која је даноноћно упадала у села и пљачкала и обешчашћивала жене и девојке) Велика је одсекла косу, обукла мушки копоран, навукла чакшире, обула неподериве опанке и кренула у шуму. За њом су пошли многи мештани спремни да се обрачунају са зликовцима. Била је то по броју бораца мала чета али по храбрости и успешности у акцијама надалеко чувена. Пред њом су стрепиле и јаче дружине бугарских комита и арнаутских качака. Храбро је ратовала Велика и успешно штитила свој народ од турског зулума. Опет  су били и дању и ноћу слободни друмови и забрани у селима. Али борба Великине дружине за слободу све више.је била трн у оку непријатељу,  доушницима и злонамерним душманима.  Окупаторским властима у тадашњем кумановском округу све су чешће стизале притужбе на њен рачун за дела која су је тешко теретила, јер је угрожавала окупаторски систем, а то се строго кажњавало.

ВЕЛИКА је знала да је заптије даноноћно траже, па се добро крила - лети у шуми, а зими код  јатака.  Била је то тешка утакмица са неизвесним крајем. Али, нажалост,  пресудиле су поткупљене издајице, које су дојавиле властима да се храбра жена ратник налази у селу. За трен ока су стигле заптије, везале је и одвеле у Куманово. Крвави осветнички пир започео је у црквеном дворишту иконома Димитрија: привезану за орах, жандарми су је тукли и тражили да ода другове. Велика је клонула од бола, али њене светле очи и даље су поносно гледале у правцу Козјака, где су биле слободне шуме и храбри другови. Тело је дрхтало, али Велика није ни молила, ни жалила се. Све страхоте подносила је ћутањем.
Сву у модрицама и сломљену од бола, вратили су је колима у село. Мучила се и дуго боловала. Са бледих усана често се чуо шапат да ли су у планини видели неког од њених другова. Од тешких рана Велика се није опоравила, упокојила се у великом болу. Село Малотин било је тугом обавијено, али је њен јуначки лик као легенда опстао до данашњих дана.


Из Соколовићевог рукописа: слике пок. сестре и пок. мајке


Мара Кучкова, једноставна жена из народа, рођена у селу Кучевишту у Скопској црној гори, била је веран јатак многим храбрим борцима за ослобођење. Примала их је у свој скромни дом,  вешто крила од очију вековног угњетача, хранила у потаји и видала љуте ране... А када је догорело до ноката, да би избегла хапшење, откопала је пушку сакривену у штали и отишла у шуму да се придружи борцима за слободу.
Ватрено крштење имала је у крвавој и неравноправној борби на Скопској црној гори. Чета војводе Петка Илића Нагоричанина борила се против надмоћније турске потере, која је имала за циљ да у том крају уништи све што је српско. У одлучујућем судару војвода Петко је тешко рањен, па је запретила опасност да буде заробљен. Мара Кучкова је знала шта то значи. Успела је да се пробије кроз шикару и кроз кишу турских куршума и да приђе рањеном Петку. Нашла га је живог у локви крви и неприметно ловукла у шипражје а затим подигла на рамена и брзо измакла испред турске потере.
Мучно али упорно Мара је одвукла рањеног војводу до српског села. Код своје куће очистила му је и превила тешке ране. Пошто то није било довољно за опоравак, морала је да га одведе лекару. Али, како доћи до лекара када су скопске улицe пуне жандарма и окупаторских војника, како пронаћи лекара који ће пружити помоћ српском борцу за слободу? И ту енигму решава  Мара  Кучкова,  задржава  војводу  у  свом  дому да преноћи и да се одмори, а сутрадан га облачи у женске хаљине и као своју кћер вози га кроз град запрежним колима доктору Михаилу  Шушкаловићу, за кога је знала да је наклоњен српским ратницима за слободу.
Након указане лекарске помоћи, поново га скрива и после извесног времена, преко поузданих веза, успева да га пребаци преко границе у Србију.  Војвода Петко Илић је преболео ране и опорављен се вратио у Македонију да и даље четује за слободу свог народа. Мару Кучкову никада није заборавио.
Трагедија   Лазара   Кујунџића  и Живојина   Миловановића,  српских јунака који су се до последњег метка борили у забарикадираној арнаутској кули у метохијском селу Велика Хоча, на Белом Дриму, уврстила је њихове мајке у галерију бесмртних.
Борба се водила у Хусеиновој кули и била је призор јунаштва и пожртвовања. Четничка чета од седам бораца: Лазара, Саватија, Живојина, Косте, Станоја, Тодора и Михаила против моћне турске силе. Сви су се борили не помишљајући на предају. А када су Турци запалили кулу а њима понестало метака, јуначки из пламена искачу Лазар Кујунџић и Живојин  Миловановић.  Пре него што су пали од турских куршума довикнули су душманима:  "Гледајте, кукавице, како Срби гину!"
Погибија сина Лазара код Велике Хоче,  1905. године, потресла је до крајњих граница мајку Лазара Кујунџића. Та озбиљна, вредна и добра подримска  сељанка, права српска домаћица, била је брижна и нежна мајка, али схватајући ондашњу ситуацију, смогла је снаге да остане мирна, јер је њен син даривао свој живот за свету српску ствар.

Из Сололовићевог рукописа, један од трагова и посета планини Радан



МАЈКА КУЈУНЏИЋА : НИЈЕ МОЈ СИН !

Турци су у Призрену пред масом људи изложили покривено мртво тело Лазара Кујунџића. Приводе мајку и откривају му лице. Траже од ње да препозна мртво тело.
"Да ли је то твој син Лазар?" - питају несретну мајку.
Она прилази мирно и достојанствено, скамењеног лица, нагнула се као свака жена над светињом смрти.  Види, иако никога не гледа, да је сви посматрају, јер сви знају - мајка је увек мајка, али она је одлучна, бол у души скрива само за себе, мирна лица и тихим гласом, вели: "Не, није ово мој син Лазар."

_____________

         = извор: одломак из рукописа обимне књиге ДОМ ВЕСИНАЦА (Златна капија) Ранка Соколовића (1960), доктора правних наука, професора, и генерала БИЕ у пензији родом из села Ивања (планина Радан), која је кренула на своје велико путовање до српских издавача, још оног тренутка када су му пукли дамари, дакле пре низа година...



Нема коментара:

Постави коментар

Библиотека ПРОТОТИПА

Библиотека ПРОТОТИПА
Златна жица

ДИБИДУС

ДИБИДУС
ДИБИДУС. Култ визионара. Ново друштво, група...КОЛО ЗАВЕТИНА (Група ПРИЈАТЕЉИ) У ову Групу се могу пријављивати, овде, прави и стварни, блиски и далеки, пријатељи "Заветина", без обзира на своју боју коже, верска и политичка, и естетска убеђења. За разлику од "Новог Друштва СУЗ", где су чланови примани, не само на основу једног свог талента, већ зато што су имали још неколико, чланови Групе ПРИЈАТЕЉИ ЗАВЕТИНА могу бити сви добри и заинтересовани људи широм планете. Да бисмо направили Регистар свих пријатеља, који ће остати тајна чланова и Заветина заувек, молимо, када се пријављујете, да напишете своја права имена, и надимак, ако га имате, и праву кућну адресу, као и електронску. Оно што можемо да обећамо пријатељима, то је: да ћемо им слати (без надоканде сваки нови број НовиБуСура), као и - најмање једном годишње - поклон "Заветина" - књиге и часописе... Исто тако, могли бисмо да оснујемо и једно Коло (круг визионара), које би временом заиграло своју концентричну игру широм планете. Нисмо далеко, чини ми се, и од једног Култа визионара?Можда бисмо могли, временом, да организујемо, у Србији, на Балкану, али и на другим тачкама Земљине кугле, сусрете Групе ПРИЈАТЕЉИ ЗАВЕТИНА, макар једном у три године, јер сусрети обогаћују и шире хоризонте? ... (М. Л.) Дибидус