Александар Лукић
МОГУЋ ДНЕВНИК ПИСЦА
Никада нисам имао потребу да
водим дневник. Јавни нужник
славних обиђох: запахну неистина.
Стихове сам једва писао, у мојој енклави,
па, не идеализујем лиричаре, знате:
тешком муком писах стихове. Имах такт.
По божјој промисли, ваљда.
Дневик захтева приличну одговорност
према животу. На првом месту: истину.
Бележити редовно, из дана у дан, недељу,
месец, годину дана, пикантерије о животу
до у детаљ. Никако. Пресну иронију из главе,
на празан сто.
Димљене кобасице: не препоручујем.
 |
| ЗАЛАЗАК СУНЦА (из нашег дворишта, 1) |
Замисли шесдесет, седамдесет, осамдесет година,
уредно описаних и спакованих међу корице свеске.
Ужегла саламура. Улежана. Кога би то занимало?
Твоја брадица: метла градинара од вреска,
више вреди од дневника. Под носем
плени пажњу времешних госпа
у локалном аутобусу. Нећеш веровати
како брада може процветати изненада,
као ружа у мислима туђим. Тврдим: сила си.
Како оно беше свемир ћути?
Не цупкај ногом по поду,
не преноси нервозу около.
Зимску јабуку љушти поступно,
каиш коре, за каишем. Потом исеци
кришке, стави на тањир и поједи.
Ољушти јабуку и за мене незнанца,
међу вас сатераног: игумана стихова.
У миру, у миру – неће пропасти свет.
 |
| 2,ЗАЛАЗАК СУНЦА 19,43 c, |
Одбих да водим дневник. О себи
да сам некад постојао. Мимо праксе.
Не делим: призор спруда у Белилу.
Призор подневне јаре кад трепери
над прашњавим путем усред лета.
Све сам то био: и бићу кад ме не буде
било. Нек цркну противници од љубоморе.
На једној страни редови писани
о животу, а већ на следећој опис
јесењег дана: опадање лишћа. Грозно.
Непоправљиво грозно. Пређица на каишу
панталона пукла.
Нагост изненада: моја ствар.
Дете, младић, старац.Странац,
комшија, пријатељ – оклагија?
Изложен погледима руље.
Добро, добро: ничег ту нема
смешног. Црни туш, разлио?
У барицу, или сузу? Како, коме.
= из необјављених рукописа српских писаца
Нема коментара:
Постави коментар