КАПЛАРСКО КОЛО / Александар Лукић

Ових дана је штампана најновија књига српског песника Александра Лукића, КАПЛАРСКО КОЛО, у уобичајеном тиражу, у издању  нишког  издавача "Ревнитељ".

..

..

Четири песме из најновије Лукићеве књиге

КАПЛАРСКО КОЛО

Раскречене жабе затекох у кожним
шињелима маскиране - сијају углачане
панталоне на војничком туру;
неформални шестари са држаља црних
грана поврх воде пред сумрак крекећу -
оду за одом у моју част, моји једини навијачи
од малена, током лета, пумпају балончиће
на образима па испуштају ваздух. Само тако.
Помешани тонови трубе и саксофона
истовремено:
капларско коло – у такт. Музицира пук.
На тренутак балончићи, стиче се утисак,
личе на зреле беле дудињке кад пробијају из
лишћа,
са ситним тачкицама младежа по себи.
Оних дана кад риба не гризе
слушао сам ту посвећену арију,
напољу, јер, узалуд излазисмо на реку:
а песма се није дала. На неки начин,
да није који вилин коњиц слетео
плав као мастило на врх удила,
на пропутовању поред нас,
успавали би смо се од досаде. Јадан свет.
Уморан свет, затечен спуштених гаћа,
у недобу, надобудан, већ сам рекао.
Жабе гризу црну муву
натакнуту на удицу.
Врстан мамац за водоземца.
Али, такав лов не упражњавам.
Држим до жабљег певања.
На неки начин делим ту судбину.
Но, деси се: доконих попова одвајкада има,
да искорењују весела земна створења. Тако,
жабац скочи кроз ваздух да улови муву, а оно,
олимпијски атлета заврши на постољу упецан.
Овенчан одличјем одвећ бедним – обешен о
удицу.
У овом посве обредном часу за поезију,
жабљи пример ме гони да мислим на дечаке
што су по снежном сеоском путу некад, у мору
дужности купили у лимену кофу коњску
балегу.
 Ко је имао срећу од њих да иде за штајерцима
у рану зору, могао је скупити из цуга пуну
кофу
златних јечмених ваљушака.
Слушајући како коњи фркћу.

Пушила се балега у дечјим рукама.
Пушила из кофе путем до куће.
 Очеви користе нељудску силу снаге,

кад гоне на јутарњу робију.

Брежуљци златних остава балеге на путу,

чекаше мене будућег песника,

као путокази за живот,

обележивши ме на тај начин у генерацији.

Један жабац са површине воде, стара кука –

као споменик св. Саве због угледа свеца

ливен у бронзи, гледа ме деценијама право у очи.

У тамном виру једва успевам да уочим одраз:

камо је нестао живот? Пођох ли путем за њим?

РЕВОЛУЦИЈА

Крушку цртану на картону

обешену о рагастов студентског

прозора у Букурешту пред револуцију,

упознах као гостујући писац,

у моменту када је рађала наду.

Био је август, зрели плодови

висили су са грана као упаљене

лампице у прозору на неком слављу.

На смрт преплашене студенткиње

на помен крви рецитоваше стихове

упокојених румунских песника.

Како је страшно песничко владање.

Пророштво мрака гоји мрак.

Време страшила поприма

грешне димензије.

ОД

Друштвени цвет – песник Од - анониман,

беше ми послат из Окружног Комитета СКЈ

у редакцију где уређивах рубрику поезије,

удомљен од стране другова да не гунђам,

а и да будем непрестано на оку – кад устреба.

Уредник поезије а дужност: улога сефте зета,

часописа за уметност и културу: општа благост

као сва периодика српска: оборена сурла.

Мали даровит, вели његов ментор преко телефона:

цикорија му није равна. Долази! Практичан момак.

Упознај брале – класа! Део нашег савета за културу.

На врата бану кршан џин: закачи главу о шток.

Шта то би? Буџа искочи, рана отворена: мостарина.

Ја њему збуњено ко сам, он мени нешто слично: нимник!

Стишки сват, наштимован да се не лажемо: перфект.

Портрет: сложен као да је у Удби пакован.

На првом месту: груба чеона кост – пегла.

Нечовечно спљоштен боксерски нос -

мало орловски, након туче. Ако не лаже.

Не познајем мимо – грча генија: ту страну.

После неког времена, осмели се курјак:

гура грађен слободном руком без виска.

Пре кривине, пре пружног прелаза, пре...

Писну регрутован. Спашавај од рата, аман!

Кад је било густо потури жену да ми то каже,

плус здружени рукопис: Aurora polaris стотину

страна из душе: па ти види! Где тежи!

Андрејин крст: укрштање, па опет блато.

Депеша написана: тешка посла. То, те се тиче!

Птичје гованце пало на сто. Круна оволика!

СКЈ! СКЈ! СКЈ! Песниче Од, упражњено

место чека, заређај по списку. Кратко и јасно.

Напред у славу. Стоп.

ПРЕЖИВЕТИ

Рано пролеће: постан ручак -

чорба од кисељака.

Да се преживи. Захтев јасан.

Цена за кичму усправну.

Пун лонац.

Никаква забуна појмовима,

јасно: јести! Каква упутства,

каква заврзлама: то важи код

реклама глобалних фабрика.

За брање кисељака – лист

по лист, не треба дозвола.

Природа помаже: изокола.

Јестиве биљке, дивље воће,

рибе, нај. Упркос силног

постигнућа урбаног човека:

ресторана за брзу храну,

преждеравања са ногу: тотал.

Лоптица на табли билијара,

мали избор: или у рупу или

о мантинелу: не гине. Просто.

Природа помаже, не бира.

Носи род. Не тамо, ни код:

пакуј ближњима за вечеру.

Ко се досад није дозвао памети,

није касно да спозна:

прво и последње поглавље –

без бусања у груди: No. 1.

Природа почива безгрешна

у целини. Свачије место

зна где бива: вечна. Без: додај.

Под врбицом: мравињак.

У симбиози са жилама храста

под земљом бели тартуф зри,

краљевска храна опојним

мирисом призива мушице

или дивљег вепра на гозбу.

У грму гнездо коса. Печат, за шта?

Шумску црвену јагоду,

скрива густа трава. Успеће.

Није расла бадава: у густиш

залази човек. Једнако ко и другде.

Овлаш побројано: не у шифрама.

Природа не одузима лудама

повлашћено место. Поштује ред.

Овце јаловице – смотра:

играју коло. Уметност – срамота

рећи? Чорба од кисељака

на првом месту: преживети!

Преко реке изграђен

железнички мост.

Плитка вода, бистра.

Све се види: ко хоће!

Не уврежено мишљење,

но, тачно запажање:

крајеви и почеци

коцка склопљена.